Svanu tako neki obični dani, ni po čemu različiti od onih pre njih ili od onih što ce doći posle njih, Sunce je izašlo, planeta se i dalje okreće, sve oko tebe je isto ali tog jutra ti nisi isti. To su oni dani koji te promene iz korena i posle kojih više nikada ne budeš onaj od juče hteo ti to ili ne hteo.
I ne, nema to nikakve veze sa nekim specifičnim danom, već sa tobom, sa godinama nakupljanja i taloženja ljudi u sebi, guranja i dobrog i lošeg u dušu, trovanja duha i sopstvene esencije tuđim nebitnostima, pravljenja od grudnog koša budoara za bivše ljubavi, bivše prijatelje, za sadašnje poznanike koji bi mogli da postanu prijatelji, za simpatije koje bi mogle da postanu ljubavi, guranja u glavu nekih lepih reči koje su nekad davno značile a šteta je da se zaborave, sećanja na neka jutra koja su drugi zaboravili, sećanja na zablude za koje smo mislili da su ljubavi, i za ljubavi koje su izbledele pa liče na zablude.
