Svako ima neku Ahilovu petu,jednu slabost koja ga boli i koju ne može da promeni. Nekima je to samopouzdanje, nekima ego, nekima izgled, a meni je to abnormalna količina mašte.
A igranje sa maštom bez uputstva za upotrebu je opasna stvar, pogotovu ako se mašta o ljubavi, jer onda to više nije samo obicna mašta, to je opijum za nas raspuštene duhom, koji polako postaje iluzija, a iluzija postaje zabluda. A od svih pesama “najlepše pevaju zablude”.
Zablude su mitske sirene ljudskog duha koje te dozivaju kao nekad mornare pijane od jeftinog ruma, samo što se one služe jeftinom patetikom i lažnom romantikom, i olako te guraju da se slupaš o grebene svojih vlastitih slabosti i udaviš u okeanu sopstvenih čežnji.
A ako se pitaš ko sam ja da ti pričam šta su zablude? Ja sam kralj zabluda i imperator iluzija.
