Posted on 26. November 2018.

Autopsija straha

BLOG/ Tekstovi

Rođeni smo sa instinktom za strah.
To je onaj mali glas koji nas često sačuva da ostanemo živi u određenim situacijama kad su nam deljanja brža od pameti, on je ništa drugo nego genetički programirana reakcija kojom organizam porucuje mozgu da se povuče jer smo u opasnosti. Sa druge strane čovek ne bi bio čovek da kroz život od sebe ne napravi deponiju loših iskustava pa taj bazični instinkt kroz život osim na preživljavanje ne proširi i na sve ostale momente i aspekte našeg bitisanja pa počnemo da se bojimo svega, svakoga i svačega.

U svakom od nas postoji planina straha. Naš lični Mont Everest.
Veći deo života klonio sam se strahova. Pravio sam kilometarske obilaznice oko svega što bi moglo da me preplaši jer sam prerano naučen da posle nesavladanog i neprevaziđenog straha kao prirodan odgovor dođe bol. Tamo gde nisam mogao da zaobođem strah, krijući se, provlačio sam se pored njega, tiho, gotovo kukavički da me ne oseti, da ne nanjuši moje drhtanje u njegovoj blizini. U meni je sa jedne strane sve strepelo zbog tuđih reči, osuda i prekora a sa druge strane moje individualnosti su se borile za svoje mesto u ovom svetu. Moja unutrašnjost je bila razapeta između želja i moranja, nekada bi pobedila moja unutrašnja ludila a nekad tuđa ”tako trebanja”. I to me je razdiralo. Nesklad između sopstvenih želja i tuđih ideala me je ubijao iznutra godinama, konopci kojima sam spajao ove krajnosti su pucali, menjao sam ih lancima, metalnim, pa čeličnim, ruke sam isteglio i dlanove okrvavio pokušavajući da nađem kompromis i način putem koga bih sve usrećio, ali na žalost ne postoji na planeti Zemlji ta sila koja u čoveku čoveka može da natera da pomiri svoje krajnosti sa krajnostima drugih, pre ili kasnije dolazi do pucanja. A ja, ja sam to prekasno saznao jer da mi je neko na vreme rekao ne bih se krvnički trudio i godinama umirao zbog tuđih nezadovoljstava i razočarenja zbog mene.

Koliko ste puta čuli “Od tebe smo očekivali više, bolje, uspešnije”?
Koliko su vam puta rekli “Očekivali smo da ćeš se postaviti drugačije, pametnije, da češ naći drugi način”?
I koliko ste se puta izvinili za ono što jeste a drugi bi želeli da niste.
Većnu života sam se osećao kao iznevereno očekivanje, kao skup sopstvenih grešaka koje sam napravio a nisam trebao ili smeo iako sam to istinski želeo. Većinu vremena sam se izvinjavao, najčešće i nesvesno jer me je neko nekada u detinjstvu uverio da to tako treba kad ne ispuniš ono što su drugi od tebe tražili ili u svojoj glavi u vezi tebe zacrtali.

Izvinjavao sam se za sve i svašta i svakome.
Roditeljima, prijateljima, ljudima, okolini.
Za urađeno, izrečeno, postignuto ili nepostignuto.
A onda sam shvatio da su iz mojih usta sve češće počele da izlaze reči poput:
Izvini što sam bio tu kad je trebalo pa sada ne umem ada odem kad ti više ne trebam.
Izvini sto sam tužan, izvini što sam previše srećan, izvini što sam ravnodušan.
Izvini što nisam dovoljno visok, zgodan i pametan.
Izvini što sam studirao duže nego što sam trebao.
Izvini što sam se ponašao kao ja, a ne kao ti.
Izvini što nisam umeo kako ste vi hteli.
Izvini što sam rekao ono što sam mislio.
Izvini što čutim i izvini što pričam.
Izvini što želim strepim i nadam se.
Izvini što mi je teško.
Izvini što te volim.
Izvini što nisam
sin,
brat,
drug,
dečko,
ljubavnik
kakvog ste očekivali i želeli.
Izvinite ali ja drugačije nisam umeo.
A svako izvini nije bilo iskreno, nego naučeno, mehanički odgovor, produkt nastao bez uključivanja mozga već samo u saradnji sa jezikom I usnama. Jer to je ono što su nas od malena učili da se na sve pogrešno odgovara sa izvini, a pogrešno je ono što većina smatra da je pogrešno, za to ti ne treba mozak, niti mišljenje, to su unapred drugi odredili. Moralni apostoli sadašnjeg vremena su dali svoje izopačene standarde ponašanja, morala i etike po kojima moraš da se ponašaš i vladaš da bi bio prihvaćen.
Ja se nisam nikad nisam po tim pravilima ponašao ali sam se izvinjavao, misleći da ako već grešim mogu bar da se izvinim. Tužna istina je što kad pogledam sa ove tačke gledišta sve greške u stvari I nisu bile greške, bile su upravo ono što sam ja želeo ali me je svako izvini udaljavalo od sebe samog, zaboravljao sam ko sam i šta sam u moru tuđih prohteva i zahteva, svako ”tako treba ” i ”tako mora” je lagano ubijalo sve što želim i ka čemu stremim. Moje suštine su se pred tuđim očekivanjima smanjivale, u želji da nađem kompromis između sebe i sveta oko mene gubio sam konce sopstvenih želja I ciljeva,usvajao tuđa shvatanja koja su mi se činila najbezbolnija, potiskivao sam snove, a duša se razboljevala. 21 gram se inficirao tuđim prisustvima u njemu koji su želeli da ga izmene, da ga načine onakvim kakvim su oni smatrali da treba da bude, obrađivali su jmi dušu kao da je parče kamena, brusili i polirali, pokušavajući da od nje naprave blistavi dijamant, a ja sam ih pustio da je oblikuju, a ona se nije bunila već se tiho pod tuđim pritiscima urušavala I smanjivala.

U želji da zadovoljim druge povređivao sam sebe a da toga nisam ni bio svestan. Istinita je ona da da je put do pakla popločan dobrim namerama. Sada znam ono što nisam znao pre a to je da ništa tako lako čoveka ne upropasti kao tuđe dobre namere I njegovo uverenje da ono što je dobro za druge može da bude dobro I za njega. Sa bolesnom dušom telo je postajalo slabo, buđenja sve teža, obaveze sve napornije a san je postao moje utočište I oaza u koju sam bežao I od sebe I od ljudi. Buđenja sam doživljavao kao kaznu a san kao spas, izgubio sam onaj osećaj koji sam nekada imao kada sam hrlio u krevet sa željom da se što pre probudim, umesto toga sam se uselio u san, krevet mi je postao prirodno stanište a sve van toga bila je obaveza koju sam morao da ispunim. Odrađivao sam izlaske u svet kao da mi je to posao, smejao se kad I drugi, klimao glavom dok sam slušao, odobravao kad sam se slagao i čudio se kad sam na sagovornikovom licu video izraze koji su mi poručivali da treba da se čudim. Bio sam savršena socijalna mašina sve dok jednog dana kupeći pohvale za postignuto nisam shvatio da je moj uspeh samo postignuće u tuđim očima. U meni on je bio ništa, samo skup nekih akcija koje sam preko volje preduzeo da bi druge obradovao i tuđa očekivanja opravdao, nije me radovao ni oduševljavao, naprotiv gušio me je i izazivao neprijatnost jer sam shvatio da se ne ponosim većinom stvari kojima se drugi ponose i da se ne stidim onoga čega bi se svi ostali stideli. Gurao sam pod tepih sve što jesam, hoću i želim pokušavajući da budem ono što moram i trebam, jer mi je neko tako rekao, savetovao i želeo.
Ona razorena i napaćena duša u meni se borila da me povrati samom sebi, poručivala mi je ”nismo dobro, trgni se i pomozi nam”.
Čudna je stvar sa dušom, koliko god da je gaze ona je neuništiva, koliko god da je komadaju I uništavaju ona nađe način da ozdravi i da se bori za nas. Jednog jutra u sveopštoj borbi pokušavajući da shvatim ono što mi duša poručuje I da ispoštujem i izađem na kraj sa onim sto mi okolina poručuje negde u pozadini čula se melodija koja se kroz masu misli probila do mene. Bila je to Nina Simon koja peva ”I feel good”, pesmu koju sam čuo stotinu hiljada puta I nikad je nisam doživeo kao tog jutra, tog jutra mi je ušla u kosti, potresla me do srži, i začela u meni misao koja se pretvorila u pitanje kako li izgleda biti u tom stanju svesti i osećati se dobro sa samim sobom i sa svim onim što jesi i što imaš. Tog jutra život mi je putem pesme lupio šamarčinu, prosuo je po meni note, akorde, refrene i otrežnjujuće strofe koje su dozvale misao koja je u meni zavrištala budalo ti nisi ono što jesi nego ono što drugi žele, tuđa očekivanja su ti zamaglali um, potkopala bedeme tvoje ličnosti i uspavala iskonskog tebe. Budi se.
I tog jutra je buđenje počelo i bilo je u isto vreme i oslobađajuće i bolno.
Oslobađajuće za mene a bolno za druge.
Prvo sam se oslobodio tuđih očekivanja, nije me više bilo briga šta ko očekuje od mene, bili to roditelji, prijatelji ili ceo svet. Nikada nisam ništa očekivao od drugih, tuđe akcije I reakcije sam prihvatao kakve jesu I mirio se sa njima, ljude sam voleo baš zbog onoga što I jeste njihova suština a ne zbog onoga jer rade nešto što meni odgovara ali sam ja nekako uvek imao potrebu da se prilagodim njihovim željama i u tom momentu razmišljajući o svemu što je bilo prestravila su me sećanja na sve što sam zbog drugih uradio a nisam trebao
I tada sam se pogledao u ogledalo I rekao sebi:
Dečače, odakle ti ideja da ispunjavaš tuđa očekivanja a da na svoja zaboravljaš?
Onaj ja sa druge strane ogledala me je bezizražajno pogledao i odgovorio:
Zato što je sebično raditi ono što samo tebi prija i ne razmišljati da li se to drugima sviđa. Očekivanja postoje da bi se ispunjavala, da ne treba da postoje ne bi ih ni bilo.
Na trenutak sam se zamislio ali mu nisam dao da me pokoleba.
A po kom božanskom pravu je njima dato da oni nešto očekuju od tebe i tvog života?
Očekuju jer me vole i znaju šta je najbolje za mene.
I kad znaju šta je najbolje za tebe da li misliš da si uz njihovu brigu I pomoć postao najbolja verzija sebe?
Da, mislim.
Ako si postao sve što si trebao da postaneš, ako si ti ono šta treba da budeš zašto noći provodiš vodeći jalove borbe sa nesanicama, zašto zore dočekuješ sa nemirima u grudima i zbog čega te boli sve što nisi uradio zbog drugih a mogao si I trebao si zbog sebe.
Zato što ti nije život o čemu ti pričaš nego utopija, koju si izmaštao.
A ja mislim da to što ti živis nije život nego preživljavanje, kukavičko dodvoravanje svemu. Ljudima, životu I svetu oko tebe.Izvini ne mogu više da te gledam.
O ali ja sam uvek tu, sa druge strane ogledala, nagledaćes me se, ceo život imaš pred sobom da me nosiš u očima.
Neću te više u sebi nositi. Ubiću te.
Kako?
Polupaću ogledalo I kupiću novo, za novog mene.
Zatvorio sam oči I polupao sam ogledalo, u sebi, pukle su moje iluzije o meni koje sam godinama stvarao i gajio, toliko ih je bilo da su na oči danima isticale. I proces ozdravljenja je počeo. Iz mračnih dubina utrobe u kojima sam ih sakrio izvukao sam svoja očekivanja a tuđa sam istresao iz glave i pobacao ih kroz prozor, na tuđa ja sam od tebe očekivao umesto sa izvini počeo sam da odgovaram sa tvoj problem. I broj prijatelja je ubrzo opao a samim tim broj ljudi koji su me proglasili sebičnim se rapidno povećao. Njima se nisam trudio da objasnim da ja nisam sebičan, da su sebične njihove potrebe da od drugih nesto traže I zahtevaju, takvima sam samo okrenuo leđa i posvetio se onoj nekolicini koja je umela da razume ono što radim i pomogne mi u tome. Znate nije sreća imati u životu puno ljudi, sreća je imati one koji su tu i koji od vas ništa ne očekuju. Ni pomoć ni podršku ali se toliko volite da i bez očekivanja dajete, takvima nikada ne pametujete ako mislite da greše jer možda je ono što je u vašim očima greška u njihovim prava stvar, prijatelji su tu da ih prihvatate. Već duže vreme se družim samo sa onima koji me ne osuđuju čak i kad ne shvataju moje postupke jer nisu mojim putevima hodali ni sa mojim demonima se borili, to su isti oni koji kažu pokušaj pa ako ne bude kako treba tu smo da pomognemo, kod njih ne postoji rekao sam ti da će tako biti. I na njima sam beskrajno zahvalan.

Oslobađanje od očekivanja bilo kakve vrste je preduslov za srećan život. Ja sam ih se oslobodio, izlečio sam uzrok ali su ostale posledice. A posledice su još gore, one su verni pratioci očekivanja, strah ide ruku pod ruku sa očekivanjima a prate ih bol I anksioznost.
Kad jednom prihvatite nečije očekivanje javlja se strah. Strah da nećemo zadovoljiti tuđe kriterijume, da nećemo biti dovoljno dobri, lepi ili jaki u tuđim očima. Planina straha sa početka teksta pretvorila se u planinu bola na kojoj sam tokom života gradio uzvišenje za uzvišenjem u sebi i na svakom sam godinama taložio neuspehe, bolove i tuge. Toliko sam ih u sebi nataložio da više nisam imao gde da ih stavim, da sam ih kolekcionarski skupljao toliko ih ne bi imao, a onda sam počeo da pitam ljude oko sebe u vezi njhovih strahova I fobija I shvatio da se svi plaše starenja, smrti, bolesti I gubitaka I tada sam shvatio da moju strahovi I jesu kolekcionarski primerci, retko sam sretao one koji se boje istih stvari kao i ja. Ja nisam imao strahove kao obični ljudi. Ja se nisam plašio da ćemo se razboleti I umreti, naprotiv te informacije sam primao sa totalnom ravnodušnošću, ja sam se plašio da ćemo se probuditi I da se nećemo jedno drugom nasmejati, mene je prestravljivalo da će tvoja ruka da pusti moju ruku, da će tvoje oči videti novi svet u tuđim očima, da će tvoje noge obgrliti tuđa leđa.

Ne, ja nemam strahove kao drugi judi. Moja planina nije bila od ovog sveta, mene nije plašilo ono svakodnevno nego ono iskonsko u čoveku. Nisu me plašile bolesti i smrti, siromaštvo i glad, nisam se plašio ni Boga on je milosrdan i prašta. Mene su plašili ljudi, tuđe ruke oko tvoga struka i tvoja ljubav koja bi se prema drugima rodila. I kao što po običaju biva strahovi su se obistinili a planina predamnom je postajala sve veća i sve strmija, zaklanjala je sunce a ja sam u tom mraku predugo stajao. Cupkao sam i tražio prolaze i zaobilaznice, kretao i vraćao se, pravio se da je ne vidim, odustajao i posustajao sve dok uz nju nisam uzbrdo zakoračio. I od tada strahu uvek hrlim u susret. Ne dam mu da me uplaši, pa da zagospodari sa mnom. Strah je ubica svakodnevnosti, strah ograničava i ubija ličnost. Ja se sa strahom suočavam krvnički, oči u oči. Grudi o grudi. Polupam se o njega. Nekad ga pobedim, nekad me pobedi. Nekad odbranim svoje snove a nekad ih on sahrani, ali se odavno od njega ne krijem. Kriti se od straha znači kriti se od samog sebe jer strah to si ti, on ie tvoj arhetip, ti si ga stvorio, ti si mu dao moć i snagu. Strah je uvek borba sa samim sobom. A borba sa samim sobom je uvek najteža jer treba da savladaš lošijeg sebe da bi bolji ti došao na njegovo mesto, ne trudi se nikad da pobediš strahove, uzaludna je to borba, strahovi su Ti i sebe ne možeš da pobediš a da ne izgubiš. Ne trudi se da pobeđuješ strahove i da im zatreš postojanje, samo će ti više sile i otpora pružati a pobedu doživeti nećeš. Strahovi se ne pobeđuju, strahovi se pripitomljavaju. Nema bolje podrške u životu od pripitomljenog straha, jednom savladan uvek je uz tebe i pored tebe, tiho ti na svaki nov izazov daje vetar u leđa i gura te napred govoreći možes ti to, kad si mene savladao možeš i druge da pokoriš. Od pripitomljenih strahova praviš arsenal oružja sa kojim se boriš protiv života.

Penjite se uz vaše planine strahova i bola, znam da će vam prvi korak biti nesnosno težak, tako je to kad predugo ideš pravo, onda ti svako skretanje sa pravolinijskog puta predstavlja neviđeni napor. Ja sam malo po malo prevaljivao deo po deo moje planine, a onda sam penjući se jednog dana na pola puta shvatio da više ne osećam ni bol u mišićima ni težinu u grudima, već samo ogromnu želju da stignem do vrha. Naučio sam da je emotivni alpinizam po bolnim vrhovima duše lekovit. Istražujem bolove svakodnevno, neke i po više desetina puta, prolazim im stazama i tragovima koji su doveli do njih, slažem na gomilu sopstvene kosti onog mene koji je na nekom od tih obronaka ostao mrtav da mogu da se sahranim. Treba sahraniti uvek starog sebe da bi novi ti mogao da procveta. Ja planinarim po mojoj planini bola. Znam joj sve staze i sva uzvišenja. Neke sam toliko oplemenio da sad na njima raste cveće, ponekad sednem tu i gledam vrhove koje još nisam osvojio, spremam se da ih pokorim da pobijem belu zastavu svim bolovima i da na vrhu njih sednem nasmejan. Slobodan od svakog bola koji me u meni tištio i od svakog straha koji je prethodio tom bolu.
Od suočavanja sa bolom napravio sam životni performans, ponekad sam umetnik koji ispituje granice sopstvenog bola a ponekad sam posmatrač koji sa čudom i nevericom sve to gleda . Pripremam se za njega kao za najlepseg ljubavnika. Nisam od onih koji će da pobegnu od bola jer znam da će da me sačeka iza sledećeg ugla, u tuđoj naizgled nebitnoj rečenici, sakriće se u refrenu pesmu, na raskrsnici Bulevara i Resavske… Od njega se ne može pobeći, on brzinom svetlosti stigne i pre nas tamo gde smo krenuli i nas na kraju svakog putovanja. Zato ga ja pustim da me presretne čim se pojavi , ne bežim više od njega, ponekad u trenutcima kad se osecam ravnodusno i napusteno ja mu se i obradujem jer me podseti da sam živ. Ne ne bežim od njega jer ma koliko suočavanje sa njim bilo bolno na kraju doživiš katarzično oslobađanje, svako bežanje od njega samo produžava agoniju i stvara nelagodnost i strepnju koja razboljeva dušu. Bol je nepregledno crni okean kojem se prepustim kad god me zapljusne. Zatvorim oči, zapusim nozdrve i potonem u njega bez pokušaja da zaplivam, osećam ga kako me prepravljuje svojom hladnoćom, uvlači se u sve pore, ispunjava pluća, kruti udove i otetažava disanje a onda kad mu moja ravnodušnost dosadi izbaci me na obalu i povuče sa osekom a ja nastavim dalje jer ja drugačije ne umem, ja sve što me boli i plaši prigrlim jako, još jače od onog što volim i što me uzbuđuje. I tako sve dok se ne srodimo i ne naviknemo jedno na drugo. Dok zagrljajima ne oduzmem moć svemu što me zastrašuje ja ne stajem a onda opet jurim u bitke sa nekim novim strahovima jer to sam ja, samo ono što me zastrašuje to me na kraju suštinski i pokreće.

A što se tiče planine po njoj i dalje planinarim, tek sam na pola puta, gledam sa proplanka slomljenih želja ka visinama i spremam se da krenem u pohod na novu etapu. Ostalo je još nekoliko stotina strahova da savladam i pripitomim. Biće ovo uzbudljiv život.
Evo već pravim listu, a na njoj piše:
Otići ću jednom daleko odavde, sam.
Sklopiću primirje sa usamljenošću.
Skočiću iz aviona.
Držaću zmiju.
Istrčaću maraton.
Oprostiću svima sve.
Prestaću da te volim
Izgovaraću ti ime, dok svaki suglasnik ne prestane da me boli u grudima.
Gledaću vas srećne na slikama dok osmeh ne zameni suze, i tuga zbog samog sebe ne postane sreća zbog tebe.
Obećavam ti pobediću sve strahove, i onda mi tvoja ravnodušnost prema meni neće moći ništa.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top
%d bloggers like this: