Beograde, mon amour!

Svi mi imamo tu jednu ljubav kojoj se uvek vraćamo, koju nikad ne prebolimo i koja zauvek ostane deo nas. Onu koju tako jako doživimo da nam postane deo genetskog koda, koju osećamo u svakoj boli i svakoj radosti, čak i onda kad naiđu i nove, lepše i savršenije ljubavi posle nje, mi i dalje mislimo na nju, jer postoje neke pukotine na duši kojima ne odgovara ni jedna zakrpa, jer posle nekih ljudi više nikad nismo isti ma koliko mi to hteli i ma koliko se trudili i nadali. Jer takva vam je ta prava ljubav, promeni vas a da to niste ni hteli.

Za one manje srećne ta ljubav je ljudsko biće, za nas srećnije ta ljubav je grad.

A moja ljubav, moj grad, moj Beograd i ja danas slavimo deceniju naše veze.

Oduvek sam se čudio ljudima koji su se zaljubljivali u gradove. Nekako sam se vodio filozofijom da se korenja puštaju u ljudima i ljudskim grudima a ne u gradovima i dalje to mislim i ne protivrečim sebi jer Beograd nije samo grad. Beograd je polu-čovek polu -grad. Jer ako u Beogradu nema ništa ljudsko objasnite mi kako je uvek znao kad treba da bude prevelik i da me sakrije od nekih ljudi a kad mali pa da me sa nekim ljudima spoji. Njegove ulice nisu samo ulice to su krvotoci i vene i arterije tog monumentalnog polu-čoveka zvanog Beograd, i ako pustite da vas nose uvek će vas odvesti do srca Beograda, do Ušća. A Ušće u Beogradu je tek posebna priča,to nije sudar dve reke, to je sudar svetova, to je sudar mirne Save i moćnog Dunava. Ušće je središte mog duha i to kako me te dve reke znaju, tako me ni jedna osoba neće upoznati.

Sava me zna radosnog, nasmejanog i ludog od sreće, zna me u društvu voljenih, Sava me zna ruku pod ruku sa drugima, Sava zna tuđe glave na mojim ramenima, Sava zna moja tepanja, Sava je čula moja “Volim te”. Sava je Eros mog duha.

Dunav me zna samog, na njega odlazim kad nisam u raspoloženju za Savu, Dunav odnosi moje bolove, Dunav me zna mračnog, skidao sam pred njim i naličja i lica svoje ličnosti i bacao ih da oteku. Niz Dunav sam bacao sebe i ljude iz sebe. Dunav ne zna moja “Volim te” on zna samo moja “Ostavljam te”. Dunav je Tanatos mog duha.

Moj prvi susret sa životom u Beogradu je bio Dorćol i to je bila ljubav na prvi pogled. Dorćol me zna onako kako me niko ne zna, na njegovoj kaldrmi sam ostavljao i bio ostavljan, on me zna sjebanog od bola, unakaženog od ljubavi, slomljenog od očekivanja, pijanog od sreće. Njegove ulice me poznaju bolje od bilo kojih ljudi jer su me videle svakakvog. Na Dorćolu sam prvi put voleo, u Kralja Petra sam prvi veliki životni poraz doživeo, u Skadarliji sam na stihove Tomine pesme “Dva smo sveta različita” prvi put osetio potrebu da razbijem i prvi put razbio čašu, u Francuskoj ulici sam shvatio da je vreme relativna stvar i da pet minuta ljubljenja na ogradi Crkve Aleksandra Nevskog u realnom vremenu nekom ko se ne ljubi je sat vremena.

U svitanje Dorćol je magican, u sumrak je nestvaran.

Zna me Dorćol a znam i ja njega, previše smo se noći družili i previše smo svitanja videli da bi smo se ikada zaboravili.

Ali moj Beograd nisu samo Dorćol i reke, moj Beograd je i Bajloni koji nije samo pijaca nego živi organizam gde sve vrvi od mirisa, boja, glasova i ludila, gde srećeš običan svet iz svih obližnjih sela kako se zajedno sa glumcima, voditeljima i ostalim poznatim licnostima gura izmedju tezgi, cenjka se, kupuje i prodaje. Moji odlasci na Bajlonijevu pijacu nemaju veze sa kupovinom, moji odlasci imaju veze sa našim narodom jer kako lakše zaboraviti na sve teskobe u grudima i haos u glavi od odlaska tamo gde najbolje možeš da vidiš taj nenormalno ludi a u isto vreme i predivni srpski mentalitet. Ispuniš oči šarenilom sa tezgi, uši tuđim vikanjima i informacijama o paprikama, krastavcu i krompiru, ramena i noge spremiš na guranja i gaženja i posle pola sata izađes kao nov jer Bajlonijeva pijaca nije samo pijaca to je mesto katarzičkog praznjenja,gde u kolektivu i masi isprazniš svoju negativnu energiju a pokupiš onu pozitivnu. Nema boljeg psihijatra od Bajlonija, verujte mi na reč.

Moj Beograd je i Nemanjina, polu srušena i nikad obnovljenja ali uvek gospodstvena. Nemanjina te grli sa obe svoje strane i kad odlaziš iz Beograda i kad mu se vracaš. A ko je jednom zavoleo Beograd iz njega je mogao da ode samo telom nikako i dušom.

Moj Beograd je i Knez Mihailova u koju zalazim samo ili ranom zorom ili nikako jer je samo tad kad nema ljudi, turista i galame lepa onako kako treba da bude lepa i samo tada može da se bez odvlačenja pažnje vidi svaka zgrada, svaka statua na njoj, svaki vitraž na prozorima i svako arhitektonsko remek delo kojih je ona puna.

Moj Beograd su i Kalemgdan gde sam se ispod spomenika Pobedniku milion puta osećao kao gubitnik dok su me noć Beograda i pogled na reke tesili.

Moj Beograd je i Tašmajdanski park gde sam sreo Dobricu Ćosića i iz ranca izvadio njegovo “Vreme smrti” koje sam tada čitao i seo dve klupe od njega i stezao knjigu u rukama dok se nisu oznojile a on ustao i otišao dalje, a ja ostao godinama da kukam i da žalim što mu nisam prišao nego sam se plašio da se ja tako sitan i mali obratim njemu u mojim očima tako velikom. Beograd je to zapamtio pa je par proleća kasnije namestio susret mene i Dobrice na istom mestu, ja tada nisam imao njegovu knjigu u ruci, ali sam imao zagrljaj u rukama koji mi je Dobrica začuđen pitanjem da li mogu da ga zagrlim i uzvratio. I za to ti posebno hvala Beograde.

Moj Beograd je i Pariska u kojoj smo se u malom iznajmljenom stanu voleli i svađali i stvarima gađali i zaklinjali na ljubav do groba ali je na kraju sve bilo kao u Kazablanki. Hemfri Bogart i Ingrid su konstatovali na rastanku da će uvek imati Pariz a mi da ćemo uvek imati Parisku. Moj Beograd su i neke male, manje poznate uličice u kojima pamtim neke prozore i neke zavese i ljude koji su živeli iza njih ,te uličice nisu važne za kulturan život Beograda jer nemaju pozorišta, bioskope ili klubove ali su za mene važne jer su se u njima odvijale neke moje drame i tragedije  i u njima su se ispisivale moje lične intimne istorije.

Moj Beograd je i Vlajkovićeva ulica, u nju sam se doselio kad sam se u Beograd preselio, i posle šest godina života u njoj zna me i najboljeg i najgoreg i u njoj je bilo i najlepšeg i najružnijeg. Kroz nju od kada sam se odselio ne prolazim, ponekad je presečem Hilandarskom ili Svetogorskom i bacim pogled na brzaka i projurim da me ne primeti. Ona je deo Beograda koji će me uvek boleti, ona će uvek imati posebnu težinu na magistralama moje duše i zbog toga o njoj i ljudima, ljubavima i šaputanjima iz  nje neću pisati, od nje ću pamtiti samo pogled na kupole Crkve Svetog Marka i skupštine Srbije u neka srećna svitanja u dvoje.

Moj Beograd su i kafe na Savi nedeljom, i paljenje sveća u Sabornoj Crkvi posle vraćanja sa ispita, moj Beograd su i leta na Adi u koju nikad ne ulazim ali volim da je obilazim. Moj Beograd su u zadnje vreme i Zvezdara i Palilula, ali tek otkrivam njihove čari. Tu Dorćol varam sa Dalmatinskom ali mi on to ne zamera jer mu se uvek vraćam i gde god da idem nađem razlog da kroz njega prođem. Tu sam posle preseljenja našao moju rutu haosa kojom šetam kad god me nešto brine ili me moji nemiri uhvate, tu sam našao mir, tu sam našao tebe, tu sam našao sebe,tu sam našao nas. Tu se krije jedan prozor iza kog zamišljam sebe pored tebe.

Izvini Beograde, za onu jednu noć kad si ti u meni bio tesan a ja se u tebi osećao mali pa su pale ružne reci, ja sam tebi pretio preseljenjem u Novi Sad, ti si meni poslao kišu a ja nisam imao kišobran, ali smo se već ujutru pomirili jer stari smo mi znanci, a i ljubav je to.

Hvala ti Beograde za sve. Za sve ljude koje sam u tebi sreo, za sve lepote koje sam u tebi video i doživeo, za sva zelena svetla na semaforima kada sam žurio, za sva čuvanja kada sam tumarao noću mračnim ulicama u potrazi za sobom, za sav mir koji sam osećao kad udahnem vazduh i osetim miris lipe koja nigde na celom svetu ne miriše kao sto miriše ispred zgrade Politike, hvala ti što si me prihvatio i što  sam se u tebi od prvog dana osećao kao tvoj a ne kao tuđi a posebno ti hvala što si mi dozvolio da te zovem mojim jer Ti i jesi moj, jer biti Beograđanin nema veze sa geografskom lokacijom rođenja,biti Beograđanin je stanje duha.

Hvala ti Beograde na divnoj deceniji i nadam se još mnogim zajedničkim decenijama,ali i da ih ne bude,znaj da gde god da sam u meni si, ti si deo moje duše i moja duša gde god bila uvek ce težti i vraćati se tebi.

Jedinom.