Posted on 19/10/2019

Ja sam čekanje tebe. A znaš li ko si ti?

BLOG/ Tekstovi

-Sada kada prošlo je sve pričaj mi o sebi!

-Šta želiš da znaš?

-Kako si postao takav kakav si?

-To je trebalo ranije da pitaš a ne sada kada smo ništa, a i duga je to priča.

-Nema veze,imam vremena.

-Sve je počelo zaljubljivanjem, ali ne onim lepim običnim nego onim fatalnim i destruktivnim.

-Kako to misliš, zar sva zaljubljivanja nisu lepa i u koga si se to zaljubio?

-Jesu, sva zaljubljuvanja su lepa ali u početku, neka se posle umesto u ljubav pretvore u košmare i mržnje.

-U koga si se ti to zaljubio kad si do mržnje stigao?

-O ne, nisam ja do mržnje nikada stigao, ja sam stigao do ljubavi, da sam stigao do mržnje možda bi drugačiji bio, možda bi se sa sobom i sa svetom lakše nosio, određena količina mržnje može da bude lekovita, u malim količinama može da ti pomogne da se izvučeš iz bolnih situacija, ona se obično udruži sa inatom i pravi ti haos u grudima dok ti toliko ne postane nepodnošljiva da ne rešiš da je isteraš iz i od sebe. Mržnja nije toliko loša koliko je ljudi predstavljaju, ona je emocija kao i svaka druga i ima svoju svrhu i namenu, ljudi su ti koji je zloupotrebe i iskoriste, ali upamti zločin, loše delo ili samo zlo ne mora da bude počinjeno ili podstaknuto mržnjom, ono može da nastane i iz ljubavi a sve zbog čovekovih nemogućnosti da svojim emotivnim kapacitetima vlada. Svaka neumerenost je hod po tankoj žici u kojoj čovek pokazuje svoju sposobnost emotivnog balansiranja.

-Pa ako te neumerenost nije odvela u prekomernu mržnju u koga si se to zaljubio da si takav postao?

-Ja sam smrtno i fatalno zaljubljen u svoje greške. U sve njih. Kako one metafizičke tako i one fizičke. U ljude najviše. Zbog njih, takvih, kakvi su bili ja sam danas ovakav, kakav jesam. Možda sam ih zbog mojih nesigurnosti i strahova oštećene i birao i voleo jer sam znao da uspeti nećemo. Znaš da mi je tuga gradivna materija kostiju, možda sam ih samo zato i držao uz sebe da imao povod za nju. Možda su sva moja tucanja bila zbog inspiracije a ne zbog ljubavi. Možda su sva naša spajanja bila zarad budućih pesama a ne zbog opstajanja. Možda su sva moja umiranja posle njih i za njima bila da bi vi zauvek živeli u mojim rečima.

Znači tebe su oblikovale greške? One su krive?

-Da mene su oblikovale greške, ali nisu one krive, kriv sam ja, jer velika je razlika između grešaka koje čovek počini nesvesno i onih u koje uleće svesno celim svojim srcem i sa uzbuđenjem deteta. To su ti destrukcija i samodestrukcija. E tako sam ja mojim greškama hrlio sa rukama raširenim i telom vrelim spreman da im se predam, da se sa njima stopim i zbog njih sagorim. Samodestrukcija, to sam ti ja.

-Znači ti nisi dobar ni za sebe, kako očekuješ da budeš dobar jednoga dana za druge?

-Sačekaj da ti završim priču do kraja? Nestrpljivost nikad nikome dobro donela nije, ono što ti se na samom početku čini pogrešnim već u sledećem momentu može da bude ispravno. Već sam ti jednom rekao da ne preispituješ tuđe životne puteve kojima tvoje noge nisu hodale, da se ne čudiš tudjim izborima jer te njihove sumnje i neizvesnosti nisu lomile i noću držale budnim, da ne osuđuješ nikad ništa i nikoga jer ako u njihovim grudima tvoje telo nije bilo opruženo i tamo prenoćilo i drhtaje i preskakanja njihovih srca doživelo. Ne upoređuj svoja iskustva sa tuđim i svoju bol sa tuđom ma koliko bila slična jer situacije su slične ali su ljudi različiti, ne zaboravi da nismo svi isto rasli, da nismo svi isto vaspitani, da nemamo svi iste norme i da se ne nosimo svi isto sa životom i problemima koje nam on donosi.

-Ok, izvini nastavi priču, želim da čujem nastavak.

-Već sam ti jednom rekao da je Niče rekao da kad predugo gledaš u bezdan i bezdan pogleda u tebe. Ja sam se nad mojim bezdanima prvo stidljivo i bojažljivo naslanjao i u njih pogledao, pa se sve slobodnije nad njima naginjao dok na kraju nisam počeo da ležim na njihovim ivicama satima i da gledam u njih. Tek kad sam se oslobodio svakog straha da ne upadnem u tu mračnu rupu mog postanja, a strah od samog sebe za neke može biti ravan strahu od smrti jer šta ako saznaš da nisi ono što si mislio da jesi, ti si onda ništa drugo do živi mrtvac, skup slomljenih iluzija u telu od tetiva,kosti i mesa i to može biti poražavajuće, ja sam bio spreman da pogledam u svoje bezdane i da u njima nađem sve ono što jesam i sahranim sve ono što nisam, i tek tada u tom momentu kad je strah nestao a želja preovladala bezdan je pogledao u mene. I hvala mu i hvala meni što sam u mraku svog bića upalio svetlo i osvetlio svoja ludila i shvatio da su jebeno remek delo, perfekcija jedne sjebanosti koja je normalnija i realnija od svake tuđe normalnosti. Mene su moja ludila uvek vodila da plešem po ivicama životnih žileta gde jedan nespretan korak vodi ka amputaciji a spretan ka slavi, mene su moji strahovi gurali u jame mog postanja da se suočim sa sopstvenim demonima i pobedim ih, a ja sam ih pretvarao u ljubavnike, mene su moja ludila terala da balansiram između morala i nemorala a ja sam svojim bludom sahranjivao čednosti pa ih suzama oplakivao. Ja sam iz bola u bol sa ushićenjem uletao samo da bi dotakao njegove granice i limite posle kojih ću da otupim da jednog dana ništa i niko ne može da me zaboli. Ja sam telo istrošio misleći da ću njegovim umećima uspeti da zadobijem tuđe ljubavi i kad sam znao da neću. Ja sam sebe gledao u ogledalu i lagao se da su moje istine apsolutne i kad su bile notorne laži. Mene su moja ludila ubedila da su tuđi emotivni plićaci u stvari neistraženi okeani a da sam ja njihov Žil Vern. Ja sam se davio u vodi do nožnih članaka i nisam se stideo jer sam u svim svojim greškama video viši cilj.

-Koji je to viši cilj koji te tera da sebi budeš krvnik?

-Opet žuriš, polako na kraju će ti sve moje odluke biti jasnije ako ih mirno sa razumevanjem saslušaš.

-Nastavi.

-Ja sam sebi dopustio nedopustivo da bih jednog dana bio ovo što sam sada. Ja sam prebirao po tuđim dušama i analaizirao tuđe živote ne bih li shvatio na što većem broju tuđih iskustava šta je to sreća i ka čemu treba da težim i shvatio sam da je ona za svakog različita. Za mene je bila da se razbijem, slažem, slomim i umrem hiljadu puta u tvojim očima da bih spoznao šta su razum i istina. Dok su mi se drugi smejali ja sam iz grešaka u grešku upadao, sa tragedijama opijao, sa depresijama tucao i zagrljen sa anksioznostima spavao. Krv sam zbog tvog para ruku strahovima i nedostajanjima zarazio da sad sexom samo tugu mogu da prenesem jer ja više ne znam kraj tuđeg tela da se probudim i ostanem. Moje ekstremnosti su me dovele od onog koji ne zna da ode do onog koji ne zna da ostane. Zato svima posle tebe kažem da se ne vezuju za mene jer ću otići. Mnogi su jezike o kutnjake i umnjake istupili da mi objasne moje greške a ja sam se njihovim pričama smejao jer sam želeo samo na svojim padovima sve tajne letenja da naučim. Posrtao sam i padao, krvav uzletao i sletao pod težinom krvlju natopljenih krila,ja sam se namerno poturao ljudima za koje sam znao da će ista i da mi odrežu.I što sam više padao i doticao dna ja sam više želje imao za ustajanjima i novim počecima. Ja nisam bio za puteve kojima se lakše ide, ja sam drugima bio predvodnik koji je čistio i krčio puteve da njima lakše prođu a onda se vraćao da nađem nove, još neprohodnije i izazovnije. Ali sada ne znam da li zbog godina ili pređenih staza ja prvi put nemam snage da se ludilima prepuštam već skupljam hrabrost da probam ukus normalnosti.

-Treba ti hrabrost za normalnost?

-Da, jer mi je do sada smrt od običnosti bila draža. Voleo bih da jednog dana smognem hrabrosti i zakoračim bosim stopalima u more osrednjosti, da me zapljuskuju talasi ravnodušnosti, da osunčam telo i zagrejem dušu na plažama običnosti. Da zaboravim kako izgleda kad te bole sve nepravde sveta i da vidim kako je to kad samo na svoju kožu i svoj boljitak misliš. Kažu mi neki pametniji od mene da se u zlatnim sredinama krije sreća, ali nisam samo siguran kakva je to sreća i da li želim da poznajem takvu vrstu sreće, jer sredine nikad nisam voleo, ne znam ni zašto se zovu zlatne. Meni su uvek bile sive i jednolične.Jednom rečju mučenje. Ono stanje duha u kom te jedan postupak deli od dobrog ili lošeg jer ako si na sredini sa tvojih strana su polarizovane krajnosti. Ja nisam naučio sposobnost balansiranja po zlatnoj sredini, umetnost je to pogotovu za ovakve kao ja koji se sa vrha namerno strmoglave na dno. Zastrašuje me pomisao o prosečnosti. Meni su sve ili patnje ili sreće. Ili sam pijan od ushićenja ili se davim u morima melanholije. Drugačije ne umem. Ne umeju ni drugi sa mnom, ti to najbolje znaš. Plaše ih moja stanja, neko se odvaži da zaviri u svo to ludilo pa pobegne a neko odmah okrene glavu. I ne krivim vas. Teško je sa ovakvima kao ja. Ja nisam vezana kravata, lepa reč i odmeren pokret. Ja sam buka i bes. Ja sam izmešana mržnja i ljubav, smeh i podsmeh u blenderu života. Kod mene više ne postoje jasne granice samo zamućene linije. Ja češće znam šta neću nego šta hoću. U najvećim gužvama sa najvećim osmehom i ustima punih reči ja umem da budem beznadežno sam i u najvećoj samoći umem da u sebi samom nađem najlepše društvo. Ja najlepše igram na grobovima svojih sreća i najradosnije nazdravljam sopstvenim zabludama.
U meni galopiraju divlji konji sa Apalačkih planina.
U meni žive zagrobne tišine svih voljenih, ostavljenih i neprežaljenih.
U meni grme gromovi prošlosti i tutnje uragani sadašnjosti.
U meni se dnevno hiljadu veselja beznačajnom tugom prekine, sahrani i opet vaskrsne.
Ja sam haos, tragedija i komedija.
Ja svaki smisao koji mi je gadan pretvorim u besmisao o kom ne moram da mislim. Tako sam i tvoje ime pretvorio u sav besmisao ovog sveta jer jedno drugom ne možemo dati ono što nam treba.
Ja sam sve ono čega se plašis i sa čime ne možeš da se nosiš.
Ja sam alfa i omega.
Onaj koji počinje i nikad ne prestaje.
Ja sam sve ono što imaš i nemaš.
Ja sam sve ono što u besanim noćima stežes među zubima i butinama da iz tebe ne vrisne i ne zaplače.
Ja sam sve ono što želiš a ne smeš da mu se predaš.
Ja sam ja.
Ja sam sebi priznao da sam nenormalan, bludni izgnanik iz sveta i života čija je misija da za tobom doživotno bude lud.
Moje je postojanje beskonceptualna umetnost.
Moj život je performans pod nazivom nemanje tebe.
Moji su dani retrospektiva prošlosti.
I ne plašim se da ti to priznam.
Ja sam čekanje tebe.
Eto ko sam ja.
A znaš li ko si ti?

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top