Čujem da ne pitaš za mene.
Ne pitam ni ja za tebe,
iako bih često pitao
ali sam tugo moja
uz tebe naučio
da je nesreću
bolje ne prizivati
uvek se pojavi široko
raširenih ruku da te zagrli
i zato
ćutim
iako bih vrištao
i ovim
do krvi
izgriženim usnama
te dozivao
da staneš
da tvojim okrenutim leđima
vrisnem
svu istinu
koju sam
pakovao
u šarene papire,
kitio
i ulepšavao
da te ne
bi zabolela,
hteo sam
da ti saspem
sve u lice
da te zabole
utroba
sram
svest
i podsvest.
Da te ovim besplodnim rukama
protresem za ramena
ali nisam,
jer buka suštine
ne bi promenila
tužnu stvarnost
da kod nas
od goreg
uvek može gore
ali nikada
ne može bolje
jer različito su nas
učili životu i ljubavi.
Ja živim da bih voleo
ti da bi te voleli
i samo naizgled
suprotnosti su
nam se dopunjavale
ali su nas istine ubile.
Čujem da ne pitaš za mene.
Ne pitam više ni ja za tebe
jer ćutanje
je plodonosno tlo
za nicanje priča
u mojoj glavi
lepih i ružnih,
srećnih i tužnih
priča kojima sebi
pričam uspavanku
za lak san.
Ćutanje je
prihvatilište za
nas nesrećne
razbijene
i nespremne
da se sa životom
suočimo.
Čutanje je azil
u kom tišina leči
traume minulih dana.
Ćutanje o onima
koji o tebi ćute
je krst
koji
na ramenima moraš
da izneseš
do vrha tvoje lične Golgote.
Čujem da si ti pri vrhu tvoje
dok ja još tapkam u podnožju moje.
Čujem da ne pitaš za mene.
Ne pitam više ni ja za tebe
jer nema reči koje bi
izbrisale saznanje
da ti se telo
dok mi se na
večnu pripadnost
zaklinjalo
drugima davalo.
Ne pitam više za tebe
jer nema
odgovora
objašnjenja,
i opravdanja
koji bi izbrisali
slike tebe
pred tuđim očima
sa raširenim nogama,
tebe sa telom lišenog srama
kako se lomiš u tuđim rukama
tuđe glave pritežeš butinama
i tuđe kose mrsiš rukama.
Čujem da ne pitaš za mene
a i zašto bi,
sramota sa ćutanjem
postaje sve manja
i manja
dok se ne udavi
u moru zaborava.
Čujem da ne pitaš za mene,
kažu mi ljudi
da ti je lepo bez mene
verujem im
i zato
ne pitam ni ja za tebe
iako mi je loše bez tebe
ali ne prizivam više
ni sreću
a kamoli nesreću.
Ne zna ovaj Sibir u meni
šta bi sa osećanjima o tebi.
Ledeno je
posle tebe
u meni sve
od usana
do stopala.
Zamrznuo sam sve u sebi
do ledene ravnodušnosti.
Nekad mi uspe
da tako dugo ostane
a nekad neka sitnica
poput pesme,
zelenih očiju,
nečijeg smeha
ili parfema
koji ostane u vazduhu
posle slučajnih prolaznika
koji je nalik tvom
kresne varnicu
u mom mozgu
pa lava sećanja
otopi sante leda
i onda ponovo
moja beskonačna borba
krene u krug.
Biće ovo dug život
voljenja
i preboljevanja
tebe.
No Comments