Današnje vreme je poznato kao vreme ekspanzije književnosti, svi nešto pišu, svi nešto izdaju i čini mi se da gde god da se okrenem vidim knjige kako se prodaju. Izdavačke kuće prave ogromne izložbene prostore koji se prostiru na stotinama kvadratnih metara, prepunim šarenih korica i zanimljivih dizajnerskih idejnih rešenja koji vam mame pogled, čitaocima je danas na dohvat ruke sve od klasika svetske književnosti preko lakog štiva pa do specijalizovanih enciklopedija o najudaljenijim delovima svemira, sve što vam je potrebno je samo dubok džep, jer za nama je davno ono doba kad si čekao da tvoj omiljeni pisac izbaci novi roman pa da otrčis u biblioteku da ga iznajmiš za neku sitnu članarinu i uz put da moliš Boga da postoji slobodan primerak da ne moraš da čekaš nedeljama na nekom tamo spisku na koji te bibliotekarka stavlja. Prošla su odavno ta vremena, danas se knjige prodaju čak i na kioscima, između reklama za mineralnu vodu, prezervativa i cigareta možete da pazarite i neki biser popularne psihologije, da saznate zasto je kaluđer prodao Ferarija ili jednostavno samo da kupite neki ljubavni krimić Nore Roberts.

Iako nisam pobornik takvog štiva isto tako ne spadam ni u one koji će izvrgnuti ruglu isto, svaka knjiga je dobra ako prija nečijem umu, upotpunjuje vreme i zapošljava mentalne vijuge, bolje čitati i najlakše štivo nego ne čitati ništa a o tome upravo u jednom delu govori i knjiga koju ću vam i preporučiti te glavna junakinja kaže svom prijatelju koji čita samo stare romane i klasike jer se drži proverenih i kvalitetnih stvari i plaši se da započne čitanje nečeg novog jer bi to moglo da bude gubljenje vremena na šta mu ona kaže:


“Da, gutam knjige. Nove knjige, stare knjige. Romane i sve ostalo. Šund i dobru literaturu. Ja sam valjda tvoja suprotnost – ne smeta mi što gubim vreme dok čitam.

I to je skroz ok, jer na kraju krajeva nismo ni svi svemu dorasli, nekome je i Dostojevski smejurija a nekome je i Danijela Stil težak izbor.

Međutim u moru naslova koji se ekspresno štancuju i objavljuju pravo je pitanje koju knjigu izabrati i pročitati a da vam posle nje ne ostane gorak osećaj izgubljenog vremena koje ste mogli da potrošite na nešto kvalitetnije.

Moj predlog za mesec novembar je Haruki Murakami. Većina vas je verovatno čula za njega, ako niste ništa pročitali bar ste negde u prolazu čuli za nekog tamo japanskog pisca kojem je pošlo za rukom da svojim pisanjem osvoji svet i postane jedan od najboljih savremenih pisaca i verujte mi to nije slučajno jer njegovi romani nisu samo romani, oni su životne filozofije u malom, kroz svoju naraciju on savršeno dočarava atmosferu koja često ume da vrca od mističnosti i magije koja ne prelazi u naučnu fantastiku ali ipak ima tu sposobnost da čitaoca drži prikovanog za knjigu, muzika u njegovim delima ima veliku ulogu pa se može reći da se pojedinim pesmama s’ pravom može dati i svojstvo nekog sporednog lika koji zaokružuje celu priču. Većina onih koji su čitali Murakamija će vam preporučiti “Norvešku šumu” ili “Sputnik ljubav” ali moj izbor je ipak “Južno od granice, zapadno od sunca”.

Radnja romana se vrti oko dečaka Hajime koji je sasvim običan decak kojeg jedino što odvaja od druge dece je to što je jedinac što inače nije česta pojava u Japanu te ga to spaja sa Šimamoto koja je takođe jedinica. Tako nađeni oni počinju prijateljstvo koje će kasnije decenijama imati uticaj na njihov život. Ovo je priča o dečaku i devojčici, o ploči Net King Kola i njegovoj pesmi po kojoj roman i nosi naziv, ovo je priča o  njihovom maštanju šta se krije južno od granice a šta zapadno od Sunca, ovo je priča o razočarenju kada saznaju da njihova dečija maštanja nemaju veze sa stvarnošću koja leži iza naziva pesme koja će im donekle i odrediti život. Kako ih odrastanje i životne okolnosti odvode na različite strane prva tinejdžerska ljubav nastavlja da tinja u njima godinama, i dok Hajime postaje uspešan vlasnik džez bara, otac dvoje dece i uzoran suprug Šimamoto doživljava tragedije koje mogu da se prebrode samo uz veliku ljubav i podršku bliskog bića i srodne duše. Kako se Šimamoto vraća u Hajimov život tako se u njegovoj glavi otvaraju krucijalna životna pitanja koja se inače provlače kroz većinu Murakamijevih romana a tiču se ljubavi, života, prolaznosti i trenutka koji treba da se uhvati a nikako da se ispusti jer kao što kaže Šimamoto u romanu:

“Kada prođe izvesno vreme neke se stvari sčvrsnu. Kao cement u kofi. A kada se to desi više nema natrag – više ništa ne možemo da promenimo.”

Ukoliko ne znate šta da čitate ovo je pravi roman za novembarske zimske dane, ovo nije samo knjiga o Hajimu i njegovim ženama, ovo je roman o strancima i srodnostima, o gubljenjima i pronalaženjima, o uzimanjima i žrtvovanjima, o prevarama i iskupljenjima, o starom kraju i novom početku.

Ovo je roman o  onima koje volimo i o onima uz koje ostajemo čak i kada to nisu isti ljudi.

Izdavač ove knjige je  Geopoetika, a knjigu takođe sem na njihovom sajtu možete poručiti ili kupiti u knjižarama Delfi.

Share: