I planina je ravnica ako je tako vidiš

-Pričaj mi o planinama.
-Na koje sam se peo ili ?
-Ne, o onima koje si osvojio i o onima od kojih si odustao.
-Nešto ne volim mnogo planine više volim mora.
-Znaš da ne pričam o pravim planinama.
-Znam, šalim se, maleno moje.
-O morima koja si preplovioi o onima u kojima si se udavio ćeš mi pričati sledeći put, sada hoću da znam o vrhovima ka kojima si stremio i na koje si se popeo.
–Sa vrhovima ti je malo moje lako. Vidiš ga pred sobom, udahneš duboko i kreneš ka njemu, bez osvrtanja i okretanja unazad. Crpiš snagu iz sebe i znaš da ne smeš da staneš jer što si mu bliži put je sve strmiji i strmiji. I mali trenutak nepažnje može da te košta uspeha i da te strmoglavi na mesto sa kog si krenuo. Vrhovi nisu strašni, kad kreneš u osvajanje njih treba ti samo upornost, staloženost, koncentrisanost i fokusiranost da gledaš pravo ka cilju. Penjanje ka tim imaginarnim vrhovima je alpinizam po sopstvenoj duši, to je spoznavanje svojih mogućnosti i sposobnosti, upoznavanje sebe i svojih stremljenja i strpljenja, treniranje sopstvenih sposobnosti i upornosti.

-Meni ne zvuči ni malo lako.
-O veruj mi savladavanje vrhova je lakše od porobljavanja ravnica.
-Kako to?
-Mnogo su opasnije ravnice kroz koje se prostiru putevi kojima se stiže do cilja. Na takvim putevima ti ne treba snaga, krećeš se pravolinijski, okrećeš se i lako zalutaš, jer u svojoj jednostavnosti one kriju veliku težinu, ali tako ti je to u životu što lakše izgleda, teže je, u ravnicama sve ti sa strane odvlači pažnju, za razliku od hodanja uzbrdo gde ne smeš da staneš da te sila zemljine teže i straha ne bi povukla nazad, ovde smeš da staješ i zastaješ koliko želiš, da gledaš oko sebe, da puniš oči novim idejama i stremljenjima. Što su prostranstva veća daljine su preglednije a šanse da se u njima zaluta veće. Razumeš šta hoću da kažem.
-Ne baš, komplikovano je.
-Pokušaću da ti pojednostavim. U čovekovoj prirodi je da želi što više stvari, da šeta između mogućnosti i želja, da se gubi i nalazi u njima, da se predomišlja i što čovek više opcija ima to manje zna šta želi. Prostranstva koliko su lepa, toliko su i opasna jer te rastrzaju i razvuku na sto strana da na kraju ne znaš šta želiš i koliko možeš. Izgubiš fokus i orijentaciju. Obično je put kojim se ređe ide lakši put jer na njemu ne pratiš tuđe stope nego svoje želje i srce a onaj kojim se češće ide prepun je utabanih putanja kojima kreneš i često zavrsiš tamo gde nisi hteo.
-Na koje planine ti je bilo najteže popeti se?
-Najteže mi je bilo penjanje na planinu u samom sebi!
-Kakva je to planina?
-To nije planina od ovog sveta, to je ona koju svi nosimo u sebi. Nečija je veća a nečija manja, sve zavisi od života kakav smo živeli,to je naš lični Kilimandžaro koji se taložio u nama godinama, rastao, izdizao se, sa svakim iskustvom postajao višlji i masivniji. Uz njega se još nisam popeo, još uvek se penjem, nekad mi dobro ide kad sam u skladu sa sobom a nekad se skotrljam u njegovo podnožje pa krenem ispočetka iako on stalno sa svakim novim poznanstvom, iskustvom, ljubavlju, bolom i razočarenjem raste i zato ne žurim da se popnem  jer znam da mu vrh nikada neću videti, sebe niko nikada nije prestigao, nastaviću da se penjem uz njega dok ne dođem do poslednje etape i nadam se samo da ću jednom sa poslednje etape njega pogledati svoje unutrašnjosti i da će mi se dopasti. Da ću viknuti “hej to sam ja, ja sam sve ovo ovako hteo”.
-Na putu po planini da li si se nekad plašio da ćeš se okrenuti i videti neki deo sebe koji ti se ne bi svideo?
-Oh ne malo moje, svi delovi mene su produkt mene,
i onaj ja koji voli
i onaj ja koji mrzi
i onaj srećan
i onaj tužan
i onaj ravnodušan i
i onaj krvoločan
i ne plašim ih se, jer svi su mi oni bili potrebni da zaštite i sačuvaju moje unutrašnje dete i obuzdaju zver u meni.
-Ako se ne plašis i prihvataš sam sebe takvim kakav si zašto su ti onda potrebni svi ti delovi tebe koji moraju da te obuzdavaju ili čuvaju?
-Zato što sam samo čovek, a od svih poslova na svetu taj je najteži, jer biti čovek nije samo lezati i ustajati, jesti i piti, raditi i odmarati, čoveka ne čini samo sposobnost da zdravorazumski razmišlja i svoje misli iskaže govorom. Životinje nemaju tu sposobnost pa su često samilosnije i zaborave na prednost jačega i umeju da budu veći ljudi od ljudi samih. Biti čovek je umetnost, zamisli kakve su se sve međukosmičke revolucije dešavale milijardama godina, po kojim su sve bespućima i galaksijama gradivni elementi svega što smo mi danas lutali pre nego što su na planetu Zemlju dospeli i od nas napravili da budemo ovo što jesmo sad.
Biti čovek znači biti svestan svakog momenta u svakom danu da si sazdan od krvi i mesa i da nisi ništa bolji i ništa gori od drugih, svi na svet dolazimo u plaču i svi sa sveta odlazimo pod zemlju. Ako životu nekada budeš imao nečega više ili znao više ne čini te boljim, čini te samo privilegovanijim od nekoga ko te iste mogućnosti nije imao. Biti čovek znači da nikada ne smeš osuditi one različite od tebe, ne znaš kakva su detinjstva, odrastanja, traume ili  nesreće preživeli pa su takvi postali. U svakom čoveku se vodi bitka sa vlastitim demonima i svi se bore sa sobom i svetom najbolje što umeju. Zato ne osuđuj čak i ako prolaziš kroz slične stvari jer ne nosimo se svi na isti način sa životom, svako u sebi bije svoje borbe a veličinu i posledicu tih borbi mi nikada ne možemo znati.
Biti čovek znači nikada ne prekrstiti ruke nego ih pružiti  svakome kome su potrebne, jer nikad ne znaš koliko tvoje malo može nekome mnogo da znači. Meni su u teškim trenucima dan ulepšavali i usputni osmesi nepoznatih ljudi na ulici. Osmeh je besplatan, uputi ga svakom, pristojnost je besplatna, uputi je svakom, milosrdnost je besplatna uputi je svakom i na kraju krajeva lepa reč je besplatna, uputi je svakom. I ne moraju da ti vrate i ne moraju tvoju dobrotu da prihvate, to neka te ne obeshrabri, već sam ti jednom citirao Rumija i rekao da je tvoje samo ono što daš i zato uvek daj drugima ono najbolje od sebe, jer samo tako se postaje dobar čovek mali moj.
Svi dišemo isti vazduh, od istih atoma i molekula smo sačinjeni, kroz vene nam teče krv iste boje, svi smo mi samo deo, od nas, neke veće Božije ili kosmičke kreacije zovi to kako hoćeš, tvoje je pravo da veruješ u šta god želiš i svi smo stvoreni da budemo baš takvi kakvi jesmo i zato nikada nikog ne ismejavaj i ne potcenjuj zbog boje kože, veroispovesti ili onoga koga voli. 
I najbitnija stvar na kraju ove lekcije o tome kako biti čovek znači shvatiti da se u ljudskim odnosima  najveće pobede nikad ne dobijaju vojevanjem i ratovanjem, vraćanjem i nadmudrivanjem jer se time spuštaš na animalne nivoe svoje svesti. Najveće pobede se dobijaju nečinjenjem.
-Kako to?
-Imati moć da nekog uništiš a ne iskoristiš je, najveća je pobeda tebe kao čoveka. Obuzdavanjem i uništavanjem niskih poriva kao što su sujeta, osveta i ljubomora raste tvoja unutrašnja duhovnost, tvoja snaga i duševni mir.  Često čovek u želji da pobedi i nadvlada suparnika u momentima nemoći posegne za ekstremnim merama. Nema većeg neprijatelja i goreg osećaja od osećaja nemoći. U nemoći čovek nije sav svoj, ona zagluši razum, pomrači svest i probudi zver zato je najveća pobeda znati da imaš moć da uništiš i pokoriš a to ne uradiš, jer tad si pobedio ne samo nemoć, svoje demone već i samog sebe. I tek tada si čovek, mali moj.
-Ali zar ne misliš da su ekstremne mere nekada opravdane?
-Svako uništenje drugog ma kako u tvojim očima izgledalo opravdano uništava i nepovratno deo tvoje duše, a duša mali moj, oh ona mora ostati cela i čista. Jer čovek bez duše nije čovek već ljuštura koja hoda. Nema te osvete koja je donela dugoročno olakšanje i otklonila bol. Učiće vas u školi o Dušanu i njegovom zakoniku i mnogi neće ni zapamtiti ko je bio Dušan, kojoj je dinastiji pripadao, koje je manastire sagradio ali zapamtiće iz cele priče o njemu rečenicu oko za oko, zub za zub i vodiće se i ponašaće se često u skladu sa njom, takvima ako ne budeš mogao da objasniš da nanošenje patnje drugome neće poništiti njihovu ti ih se kloni, to nikada dobar čovek biti neće.
-Šta ako mi nekad neko nanese takvo zlo da neću moći da oprostim i pređem preko toga? Da li ću zbog toga biti loš čovek?
-Oproštaj je stvar izbora, ja mnogima što šta još nisam oprostio, nekima možda nikada i neću ali nikad im nisam vraćao, to ne znači da si loš čovek nego da samo nisi još uvek dovoljno duhovno sazreo da pustiš, okreneš se i odeš. Opraštanjem se duša olakšava od tereta koji smo joj naneli, nekad su neke borbe toliko jake i nekad su neki ožiljci toliko duboki da nikad ne smognemo ni hrabrosti ni snage da oprostimo jer mislimo da tako izdajemo uspomenu ili sećanje na ono što su nam uradili i to je u redu sve dok smo mi spremni da tu težinu nosimo na duši i da je nikad ne iskoristimo kao povod da nekome uradimo zlo.
-Pričaj mi o planinama koje nisi osvojio?
-Nisam osvojio neke planine sa imenima i prezimenima, bile su suviše strme i nepristupačne za mene i moje stope ma koliko se trudio, srešćeš u životu mnogo takvih ljudi da ne kažem planina i zato ih biraj pametno. Ja nisam birao pametno, ja sam toliko želeo da neke vrhove u tuđim srcima osvojim i da pobodem zastavu na njih da zaslepljen nisam ni video da nisu vredni osvajanja. Sa nekih vrhova će te gurnuti u ponore, sa nekih će ti pružati ruke i pomagati ti da se popneš, sa nekih ćeš ti poželeti da odeš i osvojiš neke druge i nepristupačnije vrhove i sve je to u redu dok znaš kad od nečega treba da odustaneš a kad je nešto dovoljno vredno da mu se do kraja predaš. Srešćeš u životu ljude lepog lica, još lepših reći, grandioznih obećanja i pašćeš na njih svom težinom duše i otkrićeš da ponekad najlepša lica najlepše lažu i kriju najružniju dusu. Hraniće se tvojom snagom i tvojim duhom, dok ne ojačaju a onda će te isceđenog ostaviti da se sa životom boriš za vazduh. Razrušiće temelje tvojih snaga da bi ojačali zidine svojih slabosti a onda u njihovim tvrđavama neće biti mesta za tebe. Upoznaćeš i one nesnađene koji će te konzumirati po potrebi kad i kako im odgovara. Upoznaćeš ljude zbog kojih se nećeš osećati kao da si dovoljno dobar, lep ili za njih dovoljan. Srešćeš i one koji će u tvojim očima tražiti potvrde svojih vrednosti takvih se čuvaj ti su najgori, iskoristiće te da spoznaju svoje suštine tako što ce zamagliti tvoje. Srešćeš i one koji će ti obećati kule i gradove a projuriće kroz tvoj život jer će se sa tobom samo lečiti i na temeljima tvoje ljubavi rušeći tvoj život popravljaće svoj. Ne zameri im puno, svi smo se mi od nekog oporavljali i nesvesno nekog povredili, radićeš i ti to.
Srešćeš i ljude koji će se se boritit sami sa sobom, pomozi im u njihovoj borbi, dodaj im oružje, stani rame uz rame sa njima ili se skloni jer tamo gde ne možeš da pomogneš nemoj ni da odmogneš. Srešćeš i one lakog jezika koji će se zaklinjati na večnu ljubav, takvima ne veruj puno, te su ljubavi obično najkraće, uživaj u pažnji i lepim rečima dok traju. Srešćeš i one koji će te dizati i spuštati i vrteti u krug oko malog prsta i ti nećeš umeti da im kazeš ne. Srešćes i one koji će ti poturati nogu, koji će te lagati i varati, koji će ti odmoći a nikada ti neće pomoći ali srešćeš i one druge koji će te popraviti od ovih prvih, pojaviće se i neće tražiti ništa zauzvrat, srešćeš ljude velikog srca, širokog zagrljaja i uvek toplih reči koje će ti pomoći da preguraš dan, uz njih ćeš da zaboraviš sve one koji su ti zlo naneli i takve ljude uvek uz sebe čuvaj oni su dar i zbog njih i za njih vredi živeti.
-Zastrašujuće su te planine, bolje da si mi pričao o onim bespreglednim ravnicama u kojima možeš da se izgubiš i lutaš, radije bih da mogu da se izgubim nego svakakve ljude da sretnem.
-Ravnice ti nisu garancija da ih nećeš sresti, svet je pun ljudi. Zar malopre nismo pričali da je teži put ujedno i lakši jer je tvoj!?
-U ravnici bar možes da pobegneš od svega što ti smeta, na planini ne možeš.
– Ali poenta nije bila samo u penjanju ili čuvanju od ovih ili onih i nikako nije bila u bežanjima već u suočavanjima jer se jedino tako raste. I znaj maleno moje da i planina može da bude ravnica ako je ti tako vidiš.