kraljnedodjije kralj nedodjije ispricacu ti pricu
Posted on 19/04/2019

Ispričaću ti priču

BLOG/ Tekstovi

-Bio jednom jedan dečak i nije to bio običan dečak, bio je to jedan od onih dečaka koji je mogao da ima sve.
I jel imao sve?
-Nije?
A zašto?
-Zato što je želeo da ima ništa.
Glupa ti je to priča, ne sviđa mi se. Ko još želi da ima ništa?
-Onaj ko ništa pomeša sa svim taj i želi.

Ma kako je to moguće?
-O vrlo lako, ništa pošto zna da je ništa ume mnogo dobro da se maskira, godinama može da se pretvara, vežba manipulaciju kao svoju najosnovniju socijalnu veštinu. Ništa najčešće nudi mnogo više od onoga što nudi sve.
Hoćeš da kazeš da je taj dečak bio zaveden lažima.
-Hoću.
Pa zašto mu neko nije rekao, zašto mu niko nije otvorio oči?
-Oh, otvarali su nije da nisu, ali dečak je mislio da u ništa čuči njegova sreća. Sve mu nije obećavalo svašta, ono je bilo mirno i staloženo, spremno da prihvati sve njegove vrline i mane. Sve je bilo spremno da ćuti i da ga čeka. Ništa je obećavalo kule i gradove, uzbuđenja, strast koja ne zamire i život u kom ushićenje ne prestaje. Dečak je zaboravio sve i zagrlio ništa.
I šta se onda desilo?
-Onda je dečak davao sve svom ništa, nalazio opravdanja, razloge, izmišljao za sebe filmske priče da bi u svojim očima ništa i dalje bilo njegovo sve.
I kako je otkrio da je ništa samo laž i prevara?
-Kada se istrošio, kada je dao sve i sam postao ništa, tada je novostečenu prazninu duše uporedio sa dušom svog voljenog ništa i shvatio je ono pred čim je godinama žmurio.
I šta je onda bilo? Da li je onda dečak zavoleo sve?
-Hteo je, ali bilo je kasno. Sve je već otišlo kod nekog ko ima da pruži onoliko koliko je i sve bilo spremno da daje, a dečak je sada imao ništa.
Ali sve je reklo da ce ga čekati? Zašto ga nije do kraja sačekalo ako ga je volelo? Zašto ga nije popravilo?
-I čekalo je godinama, strpljivo, borilo se i gubilo, povlačilo i napadalo bedeme dečakovih samoodbrana a onda je otišlo. Znaš u životu kao što sve ima svoj početak i svoj kraj, tako ga i čekanje ima. Ni jedno strpljenje nije doživotno.
Tužna ti je to priča za laku noć. Mogao si neku lepšu.
-Nije tužna, poučna je. Mogao sam lepšu ali lepe priče su dečaka i upropastile. Ako nismo sposobni da koncipiramo realnost same lepe priče onda smo u opasnosti da je projektujemo na sopstveni život, i tu mali moj nastaju problemi. Lepota je veličanstvena i opijajuća, ali u isto vreme i zastrašujuća. Ako ne znaš sa njom može da te povuče sa sobom da je slepo pratiš, ona ti je kao zov sirena. Čuo si priču o sirenama koje svojim zanosnim glasovima zavode mornare i brodove im razbijaju o morske sprudove. Isto tako i lepota koja u tebi ne vidi istu količinu lepote može da te razbije o sprudove sopstvenog ega, isto ti je i sa ljubavlju. Svrha života ti je da shvatiš da ništa nije kako izgleda, da razviješ veštinu čitanja između redova i gledanja kroz zidove, kad shvatiš da najsjajnije sijaju bezvredne stvari, da najlepše pričaju prazna usta, da se uspesima i dostignućima najviše hvali duševna sirotinja, shvatio si da je ono najvrednije u stvari i najneprimetnije i najneupadljivije jer mu ne treba lažna grandioznost da bi se videlo, istinska vrednost se vidi srcem i oseća u grudima, i kada to uspeš onda počinješ da živiš a ne da životariš.
Pusti me priča o životu, reci mi šta se na kraju desilo sa dečakom, da li je našao neko svoje sve koje će da ga popravi?
Nije, jer to nije posao ljudi da popravljaju ljude. Tako svi veliki problemi i krenu, iz želje da nekog učinimo boljim napravimo stvari gorim.
Pa šta će sada on da radi?
-Moraće da nauči da se sam popravi. Da u sebi ponovo nađe sve što je zbog ništa razrušio, moraće da nauči da se sam ponovo ispočetka izgradi.
Nešto kao da je od lego kocki?
-Baš tako. Zamisli da je u sebi imao veličanstvenu palatu od lego kocki, onu koju čežnjivo gledaš po kutijama u prodavnicama i da je razbio. Delići su se rasuli na hiljadu komada, sad ih mora ponovo sve sakupiti, razvrstati i ponovo sastaviti.
Misliš li da će uspeti?
-Ne znam. Najviše snage u životu treba izgraditi se iz svojih ruševina. Nije to samo teško nego je i bolno. Prebirati po ostacima sebe i ponovo ih sklapati, sećati se kako si veličanstven bio a kako si se lako zbog ničega polomio.To je možda i najveća bol, znati da si se urušio i demolirao ni za šta. To je bol koja ne prolazi ni kada se ponovo izgradiš. Ostaje kao strah i nepoverenje prema svima koji ti ponovo priđu. Što te više ruše sve ti više zamagljuju granicu izmedju stvarnih i lažnih namera u životu.
-A šta ako dečak nikad ne pronađe sve svoje delove?
-Ništa sastaviće se od onih delova koje nađe.
Ali onda nikad neće biti ponovo ceo?
-Neće biti ceo, ali puno ljudi živi sa izgubljenim delovima sebe, naviknu se na nemanja onog što su nekad imali i voleli i nekad ih boli a nekad samo o tome ne misle. Tako ti je to sa životom, ne možeš kroz njega nepovređen.
Kako to sve znaš? Jel poznaješ dečaka?
-Jednog dana ću ti ispričati.
Zašto jednog dana, zašto ne sada?
-Zato što neke priče mogu da se shvate samo kad određena životna neiskustva postanu iskustva, a do tada mirno spavaj, tu sam ja da te čuvam od svih razaranja.

P.S. Ovo nije priča za decu.
P.P.S ali ako je čitaju deca neka znaju da su Ništa i Sve sinonimi za ljude. Iako to još uvek ne znate i divite se opipljivom i materijalnom jednom ćete shvatit da su ljudi, i samo ljudi ništa ili sve. Potrudite se da sami sebi budete ti ljudi. Potrudite se da sami sebi budete sve.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top