Sada kada prošlo je sve
moram da ti kažem izvini
za stvari
za koje se ne izvinjava
normalnim ljudima
ali mi nikada
nismo ni bili normalni
zar ne?
Izvini,
što su moje tuge
postale sreće u tvojim očima,
izvini što sam onemeo od tvojih tišina
i oslepeo od tvojih mrakova.
Izvini,
što u tebi nisam video dete
nego zver
kakva u duši jesi.
Izvini,
što te nisam jebao
nevino,
nežno
i fino
nego
grubo,
perverzno,
i bezobrazno
izvini,
što sam u tebi probudio
blud i nemoral
pa sad ne znaš
ni šta ćeš
ni gde ćeš sa njima
a duboko u sebi znaš
da bez njih više nećeš
ni želeti
ni moći.
Izvini,
što sam otvorio tvoje oči
bestidnostima
i od tvoje nevinosti
napravio nezajažljivosti.
Izvini,
što sam te od onih
finih,
dosadnih
i poštenih
otimao
i krao
iako sam znao
da su sve što želiš
a ne trebaš.
Izvini,
što sam te naučio
da želja
za normalnošću,
stabilnošću
i odsustvo usamljenosti
nisu sreća
u grudima
već privid sreće
u primitivnim pogledima
u kojima
želiš da si sve što nisi.
Izvini,
što sam bio sve što
je tvom telu,
umu
duši
i svesti
trebalo.
Izvini,
što sam okretao drugi obraz
gde bi ti drugi okrenuli leđa.
Izvini,
za sva poznavanja,
razumevanja
za sve borbe,
nenapuštanja
i ostajanja.
Izvini
za
i zbog
nas.
Izvini
što sam ti bio sve
kad je trebalo
da ti nisam
ništa.
No Comments