Pitaš me
o čemu mislim
kad ne mislim o nama
i ne znam
da li da ti kažem
da su to toliko
retki trenuci
i da moj mozak
sebično vrti samo tebe
u ovoj lobanji
okovanoj sa osam
nepokretnih kostiju
ili da ti priznam
da kad ne mislim
o nama
ja mislim o vama
vašem krevetu
jutru
pogledu
i zagrljaju.
O vašem stanu
i o tome
da li izgleda
kao ljubavno gnezdo
ušuškana oaza
dve zaljubljene duše
ili kao usputna stanica
dva stranca
koja su vezana
papirom i decom.
Razmišljam
o toj materici
ispod glatke crne kože
i ponekad se tiho molim
da se u njoj ne začne
plod vašeg spajanja
a onda se stidim
pred Bogom
i sobom.
Razmišljam
da li ti se u krevetu daje
koliko i ja
i da li na tvoje nastranosti
gleda kao na normalnosti
ili se stidiš
i da ih pomeneš
a kamoli praktikuješ.
Razmišljam o
bačenom parčetu hleba
koje sam jutros
na sred ulice preskočio
i o zgaženom kučetu
koje do njega
nije ni stiglo.
Razmišljam i o tome
ko to još danas baca hleb
umesto na kontejner da ga kači.
Kišnim danima razmišljam
i o onima što žive ispod Pančevca
da li im kartonski i najlonski
krovovi prokišnjavaju
i da li će doći
do kratkog spoja
na improvizovanim instalacijama
za krađu struje.
Razmišljam o
prosjacima,
ostavljenim bebama,
obespravljenim ženama,
uplašenim gejevima
i lezbejkama,
školovanim muškarcima
razasutim po gradilištima sveta
i o znoju koji im se sliva
niz čelo preko grudi
dok ne drže knjige
nego cigle
i koliko ih
i na koje sve načine boli
što žive život
koji nisu zamišljali
ni planirali.
Razmišljam
da li je
i moje nemanje tebe
i ovi snovi
slomljeni kao kičma Fride Kalo
i razasuti kao stubovi Akroplja
mogu da se porede
sa ozbiljnim bolima
ovog već uništenog sveta
ili sam ja
samo bezobrazna
i razmažena kretenčina
koja je zaista verovala
da će ljubav spasiti svet.
A više je upropastila
nego što je spasila.
Više je zla nanela
nego što je dobra donela,
pod pokroviteljstvom nje
genocidna stanja
su se dešavala
od duša
do ratišta.
A možda to
i nije bila ona
pre će biti
da smo njeno ime
iskoristili mi
ovako odvratni
i kvarni
za sve grozno
što nismo smeli
nadajući se
da će nas ona opravdati
i da će sva zlodela miropomazati.
Razmišljam
o zlostavljanima i pretučenima
koji se plaše da puste glas
i o onima koji ga puštaju
za sve i svašta.
Razmišljam
o Majakovskom i Ljilji
i koliko ga je bolela
postelja za dvoje
u kojoj je spavalo troje.
Razmišljam
kako je živeti sa nekim
a voleti drugog
i ko je tu kukavica
a ko žrtva
i da li žrtva uopšte postoji
ili smo svi kukavice.
Razmišljam o devojci sa šibicama
dok palim neke svoje,
o olovnom vojniku i balerini,
o animiranom bratu i sestri
i njihovom “umočiću”
i koliko stvarne dece
danas nema parče hleba
ni u vodu da umoči
a kamoli u mleko da ga potopi.
Razmišljam
i šta je bilo sa Zubčevom Svetlanom
da li je neko voleo kao on
ili je ostala
nevoljena i neljubljenja.
Razmišljam
i o onom Kočićevom
“Ideš li rode”
a rod mrtav i beo iza njega ostao.
Razmišljam
zašto je Branko budio
ako je znao da je uzaludno
i šta je to u čoveku prokleto
da se uzaludnostima predaje
sa strašću ljubavnika
a pred mogućnostima
ravnodušno stoji.
Oh, da,
često razmišljam
o Branku
i uzaludnosti
i što se tako
bespogovorno dajemo
onima koji nas neće
i nadamo se
čudu
a znamo,
o da,
i te kako
znamo da tamo
gde ljubav nije obostrana
gvozdena vrata
ni najlepša reč sveta
ne otvara.
Razmišljam
o lipama
i kako ih je
sve manje i manje
i kako Beograd tek
u retkim
delovima grada
u kojima mene
nema odavno
na njih zamiriše.
Razmisljam
i o sebi
koji Beograd bez lipa
ne mogu.
Ja još razmišljam
o Australijskim požarima
i zapaljenim koalama
i njihovim malim rukama
koje pružaju
ka ljudima
i vidim u njima
svoje pružene
i tvoje skrštene ruke
i razlika je
samo što moja vatra
nije bila od ovog sveta
ja sam goreo
od neuzvraćenosti
koja je tinjala
i potmulo gorela
ispod kože
dok nije izazvala požar,
zapalila krv,
unutrašnje organe,
misli
i nije se smirila
dok u meni
nije sagorela sav mir.
Znaš li kako je
kad ti se telo u bolu
grči i savija?
Kad goriš u vatri
koja svakodnevno
bukti u tebi
a ti
se sa svetom
smeješ,
sastavljaš
i rastavljaš
jer život ne može
i ne sme da stane.
Razmišljam
o izumiranju panda
i smanjenju pingvina.
Još me noću bude
slike imigranata
i mrtvih beba
razbacanih po plažama sveta
koje izdaleka izgledaju
kao đubre
ostalo posle posete
pijanih klinaca
koji su se
oko logorske vatre
opijali
i možda malo
onako nevino pipali.
Razmišljam
šta se dešava
tamo gde prestaje nebo
i da li će kada
zakaročimo tamo
sve nepravde biti ispravljene
ili je ovo što sad imamo
sve što ćemo ikada imati
i iza duge
nas ništa
i niko neće čekati.
A onda se vratim
razmišljanjima o nama
jer pičko
ja lakše podnesem
svoju bol
od bola celog sveta.
Manje me bole
moje tragedije
kojima se okupiram
nego ovaj veltšmerc
koji kola venama.
I onda opet
razmišljam
o svemu što nemam
a želeo bih da imam.
Razmišljam o deci
koja nikad neće
imati tvoje prste
i moje kose oči,
o tvojim rukama,
grudima
i nogama,
o tvom uzdahu
kad prodrem u tebe
i izdahu
kad svršiš,
o spokoju
koji padne
na tvoje lice
posle seksa
u ukradenih
deset minuta vremena
u pauzi
između tvog života
i moje svakodnevnice,
o prezimenu pored tvog imena,
o zajedničkim lezanjima
i dugim buđenjima.
A onda
ti se na pitanje
nasmejem
i prećutim
jer ne znam
kako da priznam
ni sebi
a kamoli tebi
da u ovom zatvoru
od glave
mislim o svemu
što bih hteo
a ne bi smeo.
No Comments