Posted on 12/10/2019

Na Zemunskom keju

BLOG/ Tekstovi

“Tužne su ti oči”
kažeš.
Kažem ti
“Nisu”
a znam da jesu.
Kažeš mi
”Jesu”
nehajno ti kažem
”Ne znam zašto”
a znam,
jer duša mi je tužna.
Gledamo u daljinu
kako Dunav ljubi nebo
i pitaš me iznenada:
”Šta nikad nisi
a hteo si?”.
Kažem ti:
”Da budem srećan sa tobom”.
Smeješ se
i kažeš
”Pa srećni smo zar ne?”.
I počinju da me lede
i kao noževi seku
tvoje uverenosti
i sigurnosti
da i dalje gorim za tobom
dok ti se u rukama hladim
i pored tebe
korakom živog mrtvaca koračam
a ti od svog ega ne vidiš
dalje od onog
što je izmaštano u tvojoj glavi.
Rastužuju me pomisli
da misliš
da sve je ovo kako treba
da te i dalje
gledam
i osećam
kao nekad.
Odgovaram ti:
”Pojmovi sreće
su nam postali 
bolno različiti.”
Pitaš me:
”Šta to znači?”
a ja ćutim
i gledam u Dunav.
Sve što bih rekao bio bi
samo skup uzaludno potrošenih reči
jer sreće se ne opisuju,
najbolje ja to znam,
previše sam puta pokušao
da ih u samoglasnike
i suglasnike
upakujem,
uobličim
i sročim.
Da o njoj budem
logoreičan
i opširan,
da se razmašem
definicijama
i pravilima
kojima ću da je
demistifikujem
i skinem sa nje
svaku misteriju
kojom je ogrnuta
i ostavim je tako golu
da je svi vide
da i njima i tebi
olakšam
i da vam ne
ostavim prostora
za njena
pogrešna tumačenja
i intrerpretacije
ali uzalud
što sam se više trudio
to sam sve više shvatao
da se sreća ne opisuje
ona se doživljava
i najčešće nema veze
sa materijalnim
i opipljivim
nego sa onim duhovnim
koje u tebi probudi
drugo ljudsko biće.
Kako da objasnim tebi
da za mene sreća nisu
puni džepovi,
stomaci
i ormani.
Da mi
hvalospevi
i divljenja
u tuđim očima
i rečima
ništa ne znače,
da me ne čine
jačim,
samopouzdanijim
i sebi dopadljivijim
i da se smejem
takvima
kao što si ti
koji sebe dokazuju
i usrećuju
brojem onih koji
bi u tvoj krevet slepo pošli
jer tako meriš
svoju fatalnost i vrednost
po broju slomljenih srca
koja su ostala za tobom.
Kako da ti objasnim
da sreća ne leži
u brzom orgazmu
u kolima,
zaglavljenim liftovima,
iznajmljenim stanovima,
hotelskim sobama
i tuđim posteljama.
Kako da ti objasnim
da sreća nije u broju njih
koje možeš lako da imaš
na par sati ili dana
nego u onima
koji žele tebe da imaju
do kraja života
i kad znaju
da imanja tebe
mogu da budu
bolna,
teška
i razorna.
Kako da ti objasnim
da mešaš sreću
sa zadovoljstvima
ubeđujući sebe
da je to sreća
a nije.
Kažeš:
”Ti mene činiš srećnim.”
Kažem ti:
”Trudim se.”
Pitaš me:
”A kako ja mogu tebe da usrećim?”
Smejem se i kažem ti:
”Izmoljene radosti
nikada sreće 
postati neće,
ne trudi se.”
Zagrliš me
i kažeš mi:
”Volim te”
Ja ti kažem:
”Nemoj molim te.”
Pitaš:
”Zašto?”.
Odgovaram:
”Zato što tom
i takvom ljubavlju
ja volim pse
koje prvi put vidim
na ulici.”
I onda
se oboje
smejemo
a u sebi
znamo
da istina
nikad bliža
bila nije.
Ja hranim
labudove
ti mi kažeš:
”Baš ih voliš”
ja ti kažem:
”Volim ih,
labudovi su
monogamniji
od mnogih ljudskih bića”
i onda ćutiš
jer znaš da
ti nemo prebacujem
sve ono što
ti naglas nisam rekao
jer kukavica u meni
još skuplja hrabrosti
da ubije sve laži u tebi.
I onda nastavljamo
ono što najbolje znamo
a to je da se
pravimo
i ti i ja
da ništa ne znam,
da mi nisu rekli
da nisam osetio
a znam,
vrlo dobro znam
da tamo
gde nas je troje
sreće prestanu da postoje
i tuge počnu da se broje.
I onda ćutim
jer
tišina je
bolni spas
u koji pobegnemo
kada shvatimo
da nema
ništa od nas.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top