Svako ima neku Ahilovu petu,jednu slabost koja ga boli i koju ne može da promeni. Nekima je to samopouzdanje, nekima ego, nekima izgled, a meni je to abnormalna količina mašte.
A igranje sa maštom bez uputstva za upotrebu je opasna stvar, pogotovu ako se mašta o ljubavi, jer onda to više nije samo obicna mašta, to je opijum za nas raspuštene duhom, koji polako postaje iluzija, a iluzija postaje zabluda. A od svih pesama “najlepše pevaju zablude”.
Zablude su mitske sirene ljudskog duha koje te dozivaju kao nekad mornare pijane od jeftinog ruma, samo što se one služe jeftinom patetikom i lažnom romantikom, i olako te guraju da se slupaš o grebene svojih vlastitih slabosti i udaviš u okeanu sopstvenih čežnji.
A ako se pitaš ko sam ja da ti pričam šta su zablude? Ja sam kralj zabluda i imperator iluzija.
Dok su drugi gradili kule od karata na klimavim temeljima života ja sam gradio Tadz Mahal na temeljima zabluda.
Kako ja da ti pričam o zabludama i sanjanjima kad je racionalnost koja je moj najveći strah u stvari tvoja religija.Kako da shvatiš dušu koja bez straha hrli u nepoznato kad se ti zarobljeno batrgaš i život živiš u kavezu sopstvene duše, u kom nema mesta ni za šta nepredvidivo, nenormalno i ludo.Kako da razumeš da nas odrasle na mašti život najlakše stvarnošću ubije kad je stvarnost sve sto poznaješ.I kako onda očekuješ mene da znaš kad ti ni svoje mračne ponore duše ne znaš.
Ali ja ih znam,
ja koji sam na dah ronio do tvojih najmračnijih dubina da vidim dokle daleko sežem u tebi,
ja koji sam se u tvom grudnom košu nastanio,
ja koji sam svoje udisaje sa tvojima sinhronizovao,
ja koji sam otkucaj krvavog mišica sa tvojim upario misleći da će tako postati jedno. A nisu bili jedno.
Ja koji sam se zbog tebe sa tvojim tugama nedra u nedra goloruk borio samo da te ne bole,
ja koji sam zubima kidao tuđe grkljane da do tebe ne bi došle njihove reči,
ja ovako beznadežno mali pred velikim svetom sam se sa tobom ponosio.
Ja Kralj svega lažnog i Imperator pogrešnog koji je u svim dvobojima pre tebe hiljadama iluzija smrt podario i suzama svaku zabludu udavio ti svečano obećavam da nismo bili Laž nego Ljubav.
Ako ne veruješ meni pitaj Beograd on nikad ne laže, kazaće ti kakve sam osmehe Slavijom zbog tebe razlivao, kako sam pijan se vraćajući Ruzveltovom pesme sa tvojim imenom pevao, pitaj crkve da ti pričaju o željama pre paljenja sveća tebi namenjenim. Pitaj Tašmajdanski park u kakve sam samrtne tišine tonuo zagledan u Pavićev spomenik i proklinjući onu njegovu da “Velikoj ljubavi treba dugo da sazri…” kad je u meni sve do pucanja zrelo pa se plašim da ne postane i prezrelo. Uvreće mi čežnje za tobom u grudima budalo jedna.
Pitaj onu iznajmljenu sobu sa dotrajalim krevetom i skupom crnom svilenom posteljinom na šta joj je ličila igra naših golih tela i obećanja o večnosti prošaputana na jastuku i krici zadovoljstva ugušeni u ključnoj kosti,i tvoje noge oko moje glave i moje ruke oko tvog struka i “volim te” promrljana u zanosu ekstaze. Pitaj tu sobu koja je videla mnoge pre nas a videće i još mnogo njih posle nas, jesmo li bili ljubav ili samo tucanje.
Ako ne veruješ meni, veruj vremenu i pitaj koliko strpljenja i ljubavi treba uložiti u zagrljaje na koje se čeka i u sate koji se otimaju.
Ako ne veruješ meni pitaj dane bez nas koji su postali merna jedinica za nedostajanje.
Ako ne veruješ meni veruj jeziku,zubima i usnoj duplji koliko bola i ujedanja treba pretrpeti da bi se zaustavio krik kad burma zapara kožu u tami preljubničke sobe.
Ako ne veruješ meni, veruj ovim teškim godinama, godinama srama u kojima sam zgazio sve što sam imao, mogao i želeo da budem sa drugima na svetlosti dana a krio sam se sa tobom jer sam naivno verovao da se samo u mraku mogu videti zvezde, a nagledao sam se i nadivio se zvezdama u tvojim očima za naredna tri života, samo što tada nisam znao sto sada znam, a to je da za zvezde u očima važi isto pravilo kao i za zvezde na nebu, to je samo ostatak njihove svetlosti koja putuje ka nama a one odavno mrtve bez ikakvog sjaja lutaju zvezdanim grobljima.
Ako ne veruješ meni veruj ovim kondorima straha u mom stomaku koji su pobili sve leptire zaljubljenosti pa sad unezvereno batrgaju krilima,lome rebra,krive kičmu i izazivaju bol u plućima i grudima na samu pomisao nage siluete tvog tela u nečijim tuđim očima.
Ako ne veruješ meni, pitaj Decembar šta si mi. Neće te lagati,sve će ti najgore reći o meni jer on je oduvek bio moj zakleti neprijatelj sa kojim sam uvek bio na Vi nikada na Ti.Niti sam ja umeo sa njim niti on sa mnom.Dodavao mi je jednu godinu na ovaj ne već mali broj godina, glumio je racunovođu, svodio mi bilans poraza koje sam u toj godini doživljavao.
Decembar je smrt jeseni, Decembar je impotencija duha,volje i želja, u Decembru su mi frustracije uzavrele a besovi na granici ključanja, Decembar je hladna dzukela koja se smeje osmehom od mraza, Decembar podseća na sve jelke koje nikad nismo zajedno okitili i na sve praznike koje nismo zajedno dočekali. A mogli smo.
U Decembru smo poceli i u Decembru smo završili.
Decembar je tuga o kojoj se čuti i nikom ne priča.
Decembar si Ti. Decembar sam Ja.
Decembar je kataklizma mene.
I na kraju ako ne veruješ ni meni ni Decembru, verovaćeš sebi, pa pitaj glupo moje sebe u sebi i ono će ti ispričati kakvu sam bitku u tebi imao za tebe. Tik tu ispod srca, a u borbi za srce. Sa tvoje strane na šahovskoj tabli tvoje duše, obučene u crno bile su tvoje ravnodušnosti. Sa moje strane obučeni u belo umesto pešaka borili su se besovi ,umesto topova borile su se tuge,skakači su mi bile želje,umesto lovaca snovi,umesto kraljice čežnja i umesto kralja ljubav. I tim redom su i padali dok na kraju nisam ostao sam u tebi, na vrhu svega sto sam za tebe imao i sto sam ti dao i sa te planine poginule ljubavi i ranjenih čežnji ja sam se u krug okretao i shvatio da neke praznine nisu suđenje da se ispune ljubavlju i srećom, a onda sam skinuo oklop i šlem, napunio ga suzama i ostavio ga da zaliva grobove mojih sahranjenih nada,možda na njima jednog dana procvetaju makovi u tvojim grudima.A onda sam ti se uspuzao uz jednjak, ždrelo i izašao na usta, zagledao se u tvoje oči Zabludo i onda sam shvatio koliko god ulazio srcem u sve, za neke ljude ljubav će uvek biti matematika, složen red taktika sa beskonačnim izborom mogućnosti i utvrđenim pravilima ponašanja koja nikada neće iskočiti iz koloseka opšte prihvaćene normalnost.
A onda tako zagledan, u očima sam ti video zvezdu kako pada.
Samo što to nije bila zvezda .
To sam bio ja.
4 Comments
Po meni pomalo predugačko ali svakako nadahnuto i jako lepo napisano.
Veliki pozdrav.
“Ako ne veruješ meni, pitaj Decembar šta si mi. Decembar si Ti. Decembar sam Ja.” Sjajno! Čitam ga već treći put i verujem da ću se vraćati ovom tekstu opet.
E pa hvala ti od srca, drago mi je da ti se dopada i da ces mu se opet vracati.
Pazite, Vaše Kraljevsko Veličanstvo. Zbog ovakvih reči se čupaju creva, jer ništa drugo ne preostaje.