Posted on 25/10/2019

Ne budi me!

Tekstovi

Ne budi me
sem ako nećeš da mi kažeš
da se selimo.
Negde daleko,
predaleko,
recimo na Jukatan,
to mi zvuči dovoljno daleko
da se pobegne
od svih i svega
pa da konačno
od ovog kraja
dođemo
do novog početka.

Ne budi me
ako nećeš da mi kažes
da se u tebi rodila hrabrost
i da zbog mene ostavljaš sve
svoj život,
stvari,
porodicu
i prijatelje
jer godine nemanja tebe
napravile su sebičnog mene
i ja više nemam snage
da delim
i trošim tuđe,
investiram u propalo
i nadam se boljem sutra
kad znam
da smo odavno juče.

Ne budi me
kada kreneš iz mog kreveta
u svoj bračni krevet
da se pozdravimo
da me sa
osećajem krivice slažeš
kako si sa mnom uvek u mislima
i kako ćeš jednom zauvek i telom ostati
jer ja više ne verujem
tvojim usranim pričama
tvojim poganim rečima
i bednim opravdanjima.

Ne budi me
nego se obuci
i izađi kao što se izlazi
sa mesta zločina
tiho
i nečujno.
Ne budi me
ni da zaključam vrata
otključao sam ti
srce,
telo
i um,
poskidao
sve brave,
lance
i katance
jedna
nezaključana vrata
manje više
nikog ne interesuju
i ovako u ovoj sobi
između vrata i prozora
živi propali umetnik
od mene se više
ni reči ne mogu ukrasti
i kome to posle tebe
trebam ja,
životom
i tvojim obećanjima
unakažen
i poražen.

Ne budi me
kad kreneš iz mog kreveta
da noć završiš u tuđim rukama
to što žmurim
ne znači da spavam
samo imam još toliko
dostojanstva
da svoje neoproštaje biram sam.

Ne budi me
da mi kažeš
da ti je žao
što moraš da ideš
i kako ćeš sledeći put
da budeš duže.
Rekao sam ti
ne budi me zbog opravdanja
dosadićeš mi sa njima
čuvaj ih
za kad sam
slab
i kad ih tražim
ne bacaj mi ih
pred noge
da sebe
u mojoj glavi spasiš
jer mogu te
zbog jednog takvog
sebičluka
zauvek prezresti.

Ne budi me
jer ni ja tebe ne budim
onih pola sata
kada pored mene
zbog telesne iznurenosti spavaš
da ti kažem
kako u mraku razmišljam
koliko smo
ti,
ja,
mi,
svet,
starci,
svet
i ceo globalni sistem sjebani
a ja ništa ne mogu da uradim
da to promenim
sem da iz sebe pustim
urlik poezije
koja nikom neće
dobro doneti
i ništa neće na bolje promeniti.
Sto godina
mogu da pišem o
ratovima,
otopljenim glečerima,
mrtvim polarnim medvedim,
zagađenim okeanima,
mrtvoj deci u Siriji,
bolestima,
nemaštini
i tvom braku
i biće uzaludno
jer nemoćan
sam da promenim
sebe
a kamoli svet
i tebe
i zato bolje je da pišem
pesme ružne
i tužne
o rukama
tvojim i mojim
možda neko u njima
vidi ruke svoje i tuđe
pa mojim bolom
ozdravi i otrezni sebe.
Možda će neko
jači,
snažniji
i karakterniji
od mene
u nesposobnostima mojim
prepoznati nesposobnosti svoje
pa će zgađeno
i postiđeno
prevrnuti
odluke
i postupke
života svog
da im ne liči na moj.

Ne budi me
da me pogledaš u oči
videćeš u njima
da devastiran dočekujem zore
da sam sa
snom,
mirom
i spokojom
u svađi
i da opet
u
flaši
i čaši
analgetik za
bol
i zaborav
tražim.

Ne budi me
ni ako primetiš
da sve sporije
i isprekidano
dišem
to ja u snovima
o nama
po malo umirem
svake noći
dok me
i u njima
ne savlada
i ne probudi tama.

Ne budi me
zbog sunca
koje nas neće zajedno grejati.
Ne budi me
zbog neba
u koje nećemo zajedno gledati.
Ne budi me
da mi objašnjavaš
lepote sveta
jer ne znaš
ništavnost
i neupotrebljivost
mojih dana
i zato kažem ti,
ne budi me
zbog tih
carpe diem sranja.

Ne budi me
da iz kreveta izađem
jer gde god da sam
krevet i samica
su u meni
i ja sam u njima.

Ne budi me
sem ako nećeš da mi kažeš
da se selimo
negde daleko,
predaleko,
recimo na Jukatan,
to mi zvuči dovoljno daleko
da se uzvodno pobegne
od starog sebe
u suprotnom
ni slučajno
buditi me nemoj.

Ne budi me
ni zbog sebe
ni zbog mene
sem
ako me ne budiš
zbog nas
jer jedino
u takvom životu
ja mogu da nađem spas.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top