Sada kada prošlo je sve,
pokupi svoje stvari sa poda,
završi čašu vina,
ugasi cigaretu
i idi.
Tek tako,
bez velikih reči
i tešenja.
Nisam ja od onih
kojima to treba.
Otkriću ti tajnu,
postoje reči
koje ne treba
nikad
koristiti u ljudskim odnosima.
To su one naizgled okrepljujuće,
koje hrabre
i guraju napred.
Zaobiđi me sa svakim
“nije do tebe do mene je a ti si jak preguraćeš to”…
Sačuvaj velike izjave,
progutaj ih
kad krenu
da ti se sa jezika niz usne skotrljaju.
Ne prilazi mi sa rečima utehe,
ništa mi neće značiti,
nema te reči
koja može da zameni
zagrljaj,
pogled pun podrške
ili stisak ruke koji uliva sigurnost.
Ja, gospodar reči
ti kažem
ne prilazi mi
sa rečima.
Reči su delotvorne
i lekovite
samo onda
kad se prevale preko usana
koje nam život znače,
u suprotnom su
samo odjeci tuđeg duha
nastalog lomljenjem jezika o nepce.
Ne tešite ljude kojima niste bliski,
ujedite se za jezik kad god vam dođe da kažete:
Izdrži.
Možeš ti to.
Lako ćeš ti to.
Ne tešite ljude, tešenje je najčešće neiskreno saosećanje u kom se osoba koja teši često oseća gore nego onaj koga teši. Tešenje nije isto što i saoosećanje. Jedno je potreba duše da nekom pokažes da ga razumeš a drugo je potreba da podsvesno učiniš sebe u svojim i tuđim očima nadmoćnijim od onog koji pati.
Ne volim tešenja. Ni sebe, ni drugih. To je uzaludno lomatanje vilice, prosipanje reči kojima pokušavamo da objasnimo osobi o čijem bolu ništa ne znamo da će sve da prođe iako znamo ni da li će ni kada će da prođe ali se ponašamo kao da znamo, kao da je svaka bol univerzalna pa sa sigurnošću možemo da tvrdimo to.
Ne volim tešenja, to je lažno ulivanje nade i davanje obećanja da će sve biti u redu.
Kažem vam tešenja drugih ne volim, tešenja sebe prezirem, jer povlače sa sobom kurtoazno klimanje glavom i slaglanje kad bi najradije vrisnuo ostavi me na miru, ne treba ti da mi kažeš da će da prođe, znam da će da prođe, sve na kraju prolazi ali zbog toga ne boli ni malo manje. Ne volim tešenja, pogotovu moja kad očekuju da im rečima olakšam i pomognem. Reči su moja snaga koju ne volim da rasipam uzaludno i da mučki izmišljam razloge i primere zbog kojih će nekome biti na sekundu lakše.
Ne volim tešenja, volim da patim na miru, da razložim bol na najsitnije činioce dok ne dođem do uzroka njegovog nastanka. Ne teraj me da pustim ono što je bilo i da ne mislim na to, ne umem da se izdignem iznad situacije, umem samo da zaronim u situaciju i da upornošću istraživača po njoj rovarim i ronim dok je sam sebi ne objasnim. Patnja je moje pravo da procesuiram svoje doživljaje na putu do ozdravljenja, ne oduzimaj mi je rečima, ne umanjuj mi bol, ne nameći mi svoja iskustva koja nemaju veze sa mojim. Pusti da se davim u njoj dok ne naučim da isplivam sam, na svoj način. Ne interesuju me tvoji načini prevazilaženja tragedija, trauma i bolova. Imam svoje. Tvoj kraul kojim plivaš kroz more nemira i moje prsno plivanje nisu isto. Ni mora nam nisu ista.
Ne volim tešenja, uvek poprime vid intimnog spletkarenja, osoba koja te teši umisli da je toliko bliska da dozvoli sebi da ti uz tešenje servira ceo niz svojih mišljenja, stavova i iskustva koja te osnaže na sekundu dok si sa onima koji te teše ali kad ostaneš sam, svi demoni se vrate. Spuste se sa tavanice, izvuku ispod kreveta, izađu iz tebe i opet su tu.
Zato ti kažem, ne teši me, ne volim tešenja, njima mi produžavaš patnju, ulivaš lažnu nadu, umotavaš stvarnost u iluziju, pusti me da se družim sa svojim bolom dok mi ne dosadi, dok jedan drugom ne postanemo nesnosni i teški, dok ne pokidamo niti koje nas vezuju i tako krvavi pobegnemo jedan od drugog.
Ne teši me i ne očekuj da te tešim.
Ne umem prave reči,
ne znam da kažem biće sve u redu i proći će.
Mogu samo da ti kažem
ono što ne želiš da čuješ
a to je stegni zube
i navikni se.
Život je ponekad grub, pomiri se sa tim.
Ljudi su još grublji, shvati to.
Život i ljudi zajedno u saradnji lomiće ti i duh i telo i snove i planove. Prihvati to.
Nauči da se na ruinama samog sebe lepiš i sastavljaš,
da se iznova izgrađuješ od onoga što imaš pri ruci.
Ni slučajno ne čekaj druge da to urade,
naići ce neko neuk
i sastaviće te pogrešno
po svom naumu pa ćeš ići kroz život kao tuđa zamisao.
U većini slučajeva
nećeš olako dobiti ono žto želis,
nemoj da odustaješ nego se trudi jos jače i istrajnije.
Ostavljaće te oni o kojima si maštao ceo život, nauči da ih pustiš.
Zadržavaće te oni o kojima nisi maštao ali oni o tebi jesu.
Nauči da ih napustiš.
Otvaraće ti se razni putevi pred tvojim nogama
i nije bitno da li ćeš ići lakšim ili onim kojim se ređe ide,
bitno je da mudro izabereš sa kim ideš
i to je cela čar putovanja
a ne sam put,
put je nebitan, ma kako uzbudljiv bio,
jer na koncu priče
svi se oni u istoj tački ukrštaju i završavaju.
Neki ljudi, pojave i stanja nikad ne prođu.
Ali se na njih navikneš.
Sa nedostajanjem se živi.
Od nekih se situacija nikad ne oporaviš ali se sa njima saživiš.
Iz nekih grešaka nikad ne naučiš pa ih opet ponoviš.
I to je u redu,
u redu je svojim greškama
problemima
i tragedijama se okružiti.
U redu je po njima kao po antikvarnici kopati
dok ne nađeš nešto svog tog bola vredno,
a naći ćeš
jer iz velikog bola rađa se velika mudrost
možda je nećeš odmah zapaziti,
možda ćeš za njeno postojanje slep biti
ali ćeš je kad tad u sebi osetiti.
I zato ti kažem ne teši me
mogu ti poverovati,
mogu tvojim pričama omamljen
daleko od samog sebe odlutati.
Ne guraj mi puteve pod noge.
Ako hoću u mestu da stojim
pusti me da stojim
dok noge same ne reše
da krenu dalje.
Ja neću utehu
i lažnu nadu,
ja hoću snagu
koju stekneš samo
kad se na dnu bola sretneš sa samim sobom,
izudarnim,
krvavim,
slabim
i samom sebi jadnim
da ti se povraća od onoga
što je tvoja egzistencija postala
pa više nemaš kuda nego da spereš
sa sebe sram,
tugu
i bes
i da kreneš gore,
stepenicama niz koje si se kotrljao,
saplitao
i padao
samo ovaj put u suprotnom smeru
dok ne stigneš do vrha
gde ti je i mesto.
I zato ne teši me.
Moja bol je samo moja bol.
Moje muke su samo moje muke.
Moj život je samo moja stvar
i zato pusti me
da ga živim
kako umem i znam
i da svoje puteve biram sam.
No Comments