Noćas
kad dođeš
sa vrata
uzmi telo moje
u naručje svoje
i pričaj mi dugo
pričaj kao da nam dani
od sutra neće biti ispunjeni tugom.
Pričaj kao da ovo nije poslednja noć
našeg postojanja
i kao da nas tek čekaju
svitanja.
Pričaj mi
kao da tvoja usta nisu rekla
‘’da‘’ drugom
i kao da
tvoje telo više nije moje.
Ako ništa drugo bar smo to znali
da realnost nikad u našem svetu
ljubavnih besramnika i izgnanika
ne spomeneno.
I zato
noćas mi pričaj o večnosti
jer me plaše prolaznosti.
Pričaj mi o bukama
koje nismo izazvali
jer se gušim u tišinama
koje smo prizvali.
Pričaj mi
o svim aprilima
kroz koje ćemo da prođemo
veseli
i razdragani,
o prolećnim kišama
i našim mokrim telima,
pričaj mi o godinama
koje će tek da dođu,
o našim životima,
stanovima,
kućnim ljubimcima
i putovanjima.
Pričaj mi
o svemu što ćemo
iako znaš
iako znam
da ništa nećemo.
Samo mi pričaj dugo
o mirisu noći,
o srećama,
bebama,
rekama,
belim posteljinama,
i Massimovim pesmama.
Pričaj mi
gde ćemo se sve voleti
i kako ćemo zajedno umreti.
Pričaj mi
o Crvenom trgu
moskovskim metroima
i muzejima.
Pričaj mi
o ogromnoj biblioteci
koju ćemo imati
i mojim knjigama
kojima ćemo se radovati.
Pričaj mi
o dečijim pričama
koje ću napisati
i deci koju nikad nećemo imati.
Pričaj mi
o vrelini noći i
našim telima
koja se u istom
sinhronizovanom ritmu
pomeraju
i znoje.
Pričaj mi
o smrtima
koje će
uz tebe pored mene
manje da bole.
Pričaj mi
o našim dušama
koje se iz života u život
traže i nalaze.
Pričaj mi
da se nećemo pustiti
ni za sto života
i da ćemo se uvek imati.
Pričaj mi
o svim nadolazećim letima,
o vetrovima koji duvaju sa mora,
o mirisu soli,
brodskim dokovima,
rakovima
i noćnim kupanjima.
Pričaj mi
o dosadama
u koje su tonule tvoje misli
dok smo gledali
Malikove filmove,
dok su te moje ruke
oko vrata gušile
i moje radosti davile.
Pričaj mi noćas dugo
i ne traži
da ja tebi
tugo moja
išta pričam
neće ti se dopasti
moje reči pune bola
i tuge
jer nemam ja
lepe priče
samo priznanja
koja će previše
da me zabole
i zato me ne teraj
da ti pričam
jer mogu ti priznati
da posle tebe
duša mi je amputirana,
krevet mi je samica
i da ću da osedim čekajući
ali neću da umrem nemajući tebe.
Uvenule su mi
alveole u plućima
od nemanja daha
zbog tebe
jer od kad te nema
ja više
ne dišem
nego uzdišem.
Nisam te odveo pred ortal
odveo sam te na sedmo nebo
mojim krilima
kako ti je palo na pamet
da probaš
da sa njega odletiš
na tuđim,
zar ne znaš
da su samo moja
leđa imala snage
da nose
tugu za dvoje.
Nisam ti napravio decu
neko će drugi to da uradi.
Rodio sam ti pesme
neke ružne
a neke tužne.
Ima i poneka lepa
iz srećnih dana
možda će ih jednom
tvoji sinovi i kćeri
čitati voljenima
ako se tad bude tako udvaralo
a možda nikad
neće ni doći do njih
ova epopeja
ljubavi
nemanja
i seksa.
Možda nikad
ne saznaju da su sa mojom
tugom u srodstvu.
Možda će uz njih
uzdisati
neki potpuni stranci
ne znajući sa koliko
krvi,
suza,
sperme
i znoja
su natopljene
pre nego što su
na papiru rođene
Čitaće ih neki drugi
ljubavnici ne znajući
da su začete
na tvojim leđima,
rođene među tvojim nogama,
da su okupane našim znojem
i podojene tugom
zbog saznanja da
nisam ti bio svet
a hteo sam.
Godinama sam ih nosio
na površini ovog poganog jezika
pre nego što sam ti ih rodio
kad sam konačno shvatio
da smo postali istorija
a istorija se od
zaborava
brani zapisivanjem
samo što našu nije napisao
pobednik nego gubitnik.
I udovolji mi
u porazu
i ne teraj me
da pričam,
rodiće se
opet
pesma o tebi
nego me pusti
da ćutim
i slušam
ono što mi treba
i zato
pričaj,
pričaj,
samo pričaj mi
u kojim krajevima sveta
ćemo se sve buditi,
kako ćemo godišnjice slaviti,
koje ćemo cveće na prozoru gajiti.
Pričaj mi o životu
koji (ne)ćemo imati
samo mi pričaj dugo
dok me jutro
iz sna
ne probudi
tugom.
No Comments