Prolaznost je moj kamen spoticanja, često zamišljam noću kakva bi to sreća bila zaspati i probuditi se kao Bendžamin Baton. Ustati i sa osmehom od uveta do uveta krenuti u susret problemima koje si već proživeo i sa kojima bi sada umeo. Ustati I znati da mozeš da promeniš sve što te je do tada bolelo, što je druge povredilo, uraditi I reći sve što si trebao a nisi, a većina nas ima sijaset takvih stvari u životu. Neke stvari ne uradimo jer nam je rano, neke jer nam je kasno, neka pitanja nikad ne postavimo jer se plašimo odgovora, neke odgovore nikad ne damo jer se plašimo reakcije a mogli smo sve to mnogo lakše I jednostavnije, bez straha. Mogli smo sve to iskrenije.

Uhvate me tako ponekad samrtne tišine u isto vreme, u ovo prokleto doba godine, kad je sve što volim mrtvo,besplodno I prekriveno užasom beline, kada sam amputiran u ovoj sobi od ostatka sveta I kosmosa, ponajviše od tebe I kad sam osuđen samo na sebe, kad se sa tugom družim I čemerom  sa njom nazdravljam pa onda tako pijan od bola I tuge uvek shvatim da ima nešto prokleto u toj zimi, sa kojom ne znam ni gde ću, ni šta cu, jer što je sve belje,idiličnije I mirnije to je u meni sve nemirnije,besnije I agresivnije, što su tišine oko mene veće to su buke u meni glasnije, provlače se sekvence I sećanja nekih nas pravih koji smo negde uz put postali pogrešni, provlače se  zvuci nekih kolosalnih reči koje su zatrpali snegovi mojih lažnih ravnodušnosti da ne bole, da ne razdiru i ne peku al’ ih svaki pa i najmanji povetarac u meni razveje, pogotovu u noćima kao što je ova u kojoj očajnički grliš sve što imaš da bi te manje bolelo ono sto nemaš al’ ni to ne pođe uvek za rukom i tako sve što ne bi trebalo da krene – krene i dobije svoj tok, prvo polude u meni čežnje, uzavri krv, osuše se usta, zasuze oči, zagluve uši I nikad naglas izgovorene reči razbiju zvučne zidove mojih hrabrosti. Tada u takvim noćima svako prećutano “Ostani tu” koje nismo jedno od drugog čuli da smisao svakom besmislu koji je došao posle naših prećutkivanja I tada shvatim koliko su nebitna sva ”Volim te”, i odgovorena “I ja tebe” izgovorena naglas, polušapatom, na vratima, u prolazu, u krevetu, na Dorćolu. Nebitna su kao sada ja u tvojim očima jer nisu došla sa tom jednom jedinom bitnom rečenicom koja svemu daje značenje i koja sve menja i koja glasi:

Dodji, i ostani tu, jer se bez tebe plašim živeti i samo sa tobom imam hrabrosti umreti.

Tada u takvim noćima to jedno neizrečeno “Ostani tu” mi bičem napravljenim od kože neprolazne krivice išiba dušu jer sam je za tebe otvorio I unutra te pustio a nikad te u njoj nisam zadržao.

Zato da mogu da vratim vreme sa istim ljudima bih sve drugačije uradio,neka volim te bih rekao ranije,a neka ne bih nikada, neke tišine bih pustio da postanu jecaji,a neke progutane reči da postanu krik,nekim zagrljajima bih vezao ruke u čvor da nikad ne prestanu, a neke čvorove bih razvezao I pre vezivanja.Da mogu da vratim vreme pomerio bih ceo svet da ostaneš pored mene, uzeo bih te za ruku I pustio te da gledaš kako ti rušim iluzije o svemu za šta misliš da je život, a nije bio život nego samo životarenje, zgazio bih sve granice morala i tako trebanja i smejao se na ruševinama svega onoga sto je po tvojim shvatanjima normalno – Ja nenormalan.

Da mogu da vratim vreme odveo bih te u moje ludilo,u mojoj Nedođiji bi bili raspojasana perverzna deca taman sazrela za sve čulno i telesno,otkrivali bi se I sazrevali jedno drugom pod rukama, sva mesta ovog sveta bi pretvorili u budoare sopstvenih perverzija, a sobe I kreveti nam ne bi ni trebali, kreveti su za spavače, bolnice I ljude trome duhom a ne za nas od požude I pohote raskalašne koji samo budni umemo da sanjamo.

Da mogu da vratim vreme zamrznuo bih to isto vreme, konačno ti rekao ostani tu i legao uz tebe I eonima te gledao u oči dok se svemir ne uruši sam u sebe a naša strast ne postane beskonačnost jer samo beskonačnošću poštu I mogu da ti odam.

Da mogu da vratim vreme drugačije bi se naše intimne istorije zapisivale I tišine bi od sreće a ne od tuge plakale, ali pošto ne mogu da vratim vreme, posle nas ostaćemo mi, onakvi kakvi smo se u znoju I krvi straha svog I nesigurnosti svojih napravili.

 

Ali ne mogu da vratim vreme glupo moje, koliko god želeo I žudeo za tim jer nisam kao Kron nastao iz prvobitnog mračnog Kaosa pa da upravljam vremenom već sam rođen iz haosa sopstvenih zelja, nelogičnosti, besova I frustracija pa umem samo da upravljam ništavilom sopstvenog postojanja. A bilo bi lepo poznavati Krona pa ga zamoliti da točak vremena okrene malo unazad, za samo jedan brak, jednu prevaru I jedno razočarenje manje, ali I da ga znam verovatno I ne bi hteo zbog nas sitnih I malih da ruši vremenski linearni kontinuum koji se proteže unapred I unazad tako da sve što smo bili ostalo je iza nas, a sve što jesmo stoji ispred nas, a ono što je ostalo boleće, ono što dolazi nadaće se a ovo što je sad je ništa drugo do čekaonica boljih dana.

Posle mene ostaćeš Ti sa svim mojim radostima, željama I snovima da u dugim noćima pevaju najlepše uspavanke tvojim anksioznostima.

Posle mene ostaće u tebi stotine hiljada šarenih balona napunjenih helijumom mojih najlepsih nadanja da se držeči za njih naučis da letiš a ne samo da padaš.

Posle mene ostaće u tebi sećanje na jedan putujući cirkus I na privatne predstave jednog klovna koji se za tebe do dubine koštane srži skinuo pa sad ne zna da se obuče.

Posle mene ostaće u tebi težina 21-og grama u koje sam smestio kilotone ljubavi za tebe.

Posle mene Ti ćeš ostati Ti, ravna površina u kojoj se ogledaju savršen sklad logike, mira I smisla koja svoju životnu putanju zasniva na tako trebanjima I tako moranjima.

Posle tebe Ja ću ostati onaj isti Ja kojeg je sve nevidljivo, imaginarno I nepredvidivo uvek orgazmički oduševljavalo, ostaću onaj isti Ja koji je hrlio u tvoje ruke od peska samo da bi mogao da gleda kako se oko njega osipaju, pa da skuplja zrno po zrno I pravi sebi pustinju od tebe, da bi mogao da luta I gubi se po nepreglednim prazninama tvoje duše u kojoj su drugi videli samo bespregledne ravnice pustoši a samo ja sam video kilometre najlepših nabora I ornamenata koje je od peska tvog duha napravila oluja života.

Posle tebe, Ja koji nisam treptao u prisustvima tvojim, ostaću da nadalje žmurim pred svetom dok se godišnja doba u ovoj degenerativnoj evoluciji od strasti do srama smenjuju, a ja obaram rekorde u nedostajanjima I čekam da opet progledam očima deteta.

Posle tebe, ostaću Ja, snovima I čežnjama od usana do stopala demoliran da stojim na oltaru mojih poraza, da se smejem sopstvenim naivnostima dok prinosim žrtvu svojim slabostima.

Posle tebe ostaću ja sa džepovima punim kremiranih nada da ih vučem po svetu I rasipam za sobom ne bi li ostavio trag ako poželiš da me nađeš. A neceš želeti znam.

Posle tebe ostaću ja sa emotivnom Hirošimom u nedrima da unapred držim opela ljubavima koje će pokušati da se usele u ove ruševine mene posle tebe.

Posle Nas neće ostati ništa, jer mazohista u meni je ubio sadistu u tebi. I to je moja pobeda.

Posle Nas neće ostati ništa, jer smo za jednu bol i hiljadu uzdaha dalji, a ničim ni za pedalj nismo bliži.

Posle Nas neće ostati ništa jer smo odavno sve vredno izgubili u ovoj veličanstvenoj patologiji beznađa,ljubavi i srama.

 

Posle nas ostaće samo Sahara u tvojim,

i Sibir u mojim grudima.

 

Share: