Posted on 04/01/2020

Ostavljam te u godini staroj

BLOG/ Tekstovi

Ostavljam te
u godini staroj
i odlazim
u novu
nadobudno
i nadmeno
bez
novih zabluda
dosadašnjih navika
i loših odluka.

Ostavljam te
u godini staroj
sa mojim
hladnim noćima,
praznim rukama
i usamljenim danima.
Ostavljam te
medju svim
mojim rečima,
osmesima,
i dodirima
koji su ti
na
koži
i usnama
neopaženo
poginuli.
Ostavljam te
sa mojim nadanjima
koja su
na tvojim grudima umrla
i u tišinama tvojih ravnodušnosti
besčasno sahranjena.
Ostavljam te sa tvojim
obećanjima
bajkama
i pričama
da ih pričaš drugima
ovaj dečak u meni ih je prerarstao
a muškarac u meni se njegovoj naivnosti smeje.
Ostavljam te
u godini staroj
i ne nosim ništa sa sobom
u novu.
Umoran sam od čekanja
duša mi je željna nomadskog lutanja.
Ostavljam te
tamo u mraku
gde se ostavljaju oni
koje ne želiš
više nikada da vidiš.
Ostavljam tvoje postojanje
zatočeno
i razapeto
u tamnicama
mog bola
iz kojih nećeš moći
da izađeš
i povrediš me.
Ostavljam te
među svim tvojim
lažima,
maskama,
licima
i naličjima
da sa njima fasciniraš
one
koji ne poznaju
suštine,
dubine
i ponore
tvog ličnog pakla
koji predstavljaš rajem.
Žao mi je,
ovaj Adam je zagrizao jabuku
sa tvog drveta poznanja
i tvoja ljubav
više nije moja religija.
Ostavljam te
u godini staroj
u belim posteljinama
u tuđim rukama
sa tuđim glavama među tvojim nogama
da te imaju telom
ali nikad dušom.
Ostavljam te
među
nenapisanim pesmama
neizrečenim mislima
progutanim rečima.
Ostavljam te
među
žutim stranicama
kalendara,
rokovnika,
planera
i turističkih vodiča
sa snovima
o Havani,
poljupcima sa ukusom vina
i Kohiba
o nama pijanima
od ljubavi
dok se kao zveri parimo
u mračnim ulicama
i ljubav vodimo
po hotelskim sobama.
Sa snovima o Rusiji,
zimi na Crvenom trgu,
zanemelostima u Ermitažu
i nama izgubljenima
po stanicama moskovskog metroa
dok ti na Arabatskoj
citiram onu čuvenu od Cvetajeve
Ljudski, možemo ponekad voleti deset,
sa ljubavlju – mnogo – dva.
Nečovečno – uvek jednog.
Moja nečovečnosti
i zato
ostavljam te
sa snovima
o kući,
novogodišnjim jelkama
i okruglim prozorima
kroz koje se pruža pogled
na neba Novog Beograda,
pogled na baštenska dvorišta
u kojima se suši
i miriše tek opran veš.
Ostavljam te
u godini staroj
među snovima
o množini
pripadanjima
i strastima.
U snovima o
zajedničkom
životu,
putovanjima
i pripadanjima.
Ostavljam te
sa svim što
sam želeo
a sa tobom
nikad nisam imao.
Ostavljam te
u godini staroj
i ne nosim
ništa tvoje sa sobom
jer previše je to tuge
za ovako malo života.
Ostavljam te
u godini staroj
jer ne mogu u novu
sa zaspalom jucerašnjicom
koja me guši u grudima
i zamagljuje vid u očima.
Ostavljam te
u godini staroj
i idem bez tebe u novu
jer današnja bol
nikad neće biti
sutrašnja sreća.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top