Posted on 25. December 2016.

Najlepše pevaju zablude

BLOG/ Tekstovi

Svako ima neku Ahilovu petu,jednu slabost koja ga boli i koju ne može da promeni. Nekima je to samopouzdanje, nekima ego, nekima izgled, a meni je to abnormalna količina mašte.

A igranje sa maštom bez uputstva za upotrebu je opasna stvar, pogotovu ako se mašta o ljubavi, jer onda to više nije samo obicna mašta, to je opijum za nas raspuštene duhom, koji polako postaje iluzija, a iluzija postaje zabluda. A od svih pesama “najlepše pevaju zablude”.

Zablude su mitske sirene ljudskog duha koje te dozivaju kao nekad mornare pijane od jeftinog ruma, samo što se one služe jeftinom patetikom i lažnom romantikom, i olako te guraju da se slupaš o grebene svojih vlastitih slabosti i udaviš u okeanu sopstvenih čežnji.

A ako se pitaš ko sam ja da ti pričam šta su zablude? Ja sam kralj zabluda i imperator iluzija.

Read More

Posted on 20. November 2016.

Da li znaš koliko me ne znaš?

BLOG/ Tekstovi

Ne pogađaju me ljudi. Odavno.
Od ljudi sam video i doživeo sve što je moglo da se doživi, i lepo i ružno.
Ne, ne pogađaju me ljudi. Dovoljno sam ih upoznao, imao i voleo da znam da su ništa drugo do koža razapeta preko mišica, mesa i skeleta, kojima u prvom pogledu mogu da vidim koliki im je rok trajanja.

Ne pogađaju me reči, ni lepe, ni ružne. Sve sam ih već odavno čuo.Reči su proizvod ljudskih usta, naprezanja viličnih kostiju, facijalnih mišića, lučenja pljuvačke, i palacanja jezika o zube koji za razliku od zatvorskih rešetki ne uspevaju da zadrže taj eho duše koji se otima iz grudi.

Reči, sve češče nemaju veze sa kognicijom, evoluirali smo tehnološki a nazadovali humanistički,pričamo ono što ne mislimo,radimo šta ne želimo  da bi uvredili, ponizili ili još gore da bi se nekom umilili i dodvorili. Ne, ne pogađaju me reči, reči su jeftine splačine, otpaci ljudskog uma, sto puta sažvakane I prežvakane rečenice kojima se služimo da bi drugima izjavili ljubav ili da bi druge povredili.

Read More

Posted on 16. October 2016.

Dekontaminacija duše

BLOG/ Tekstovi

Svanu tako neki obični dani, ni po čemu različiti od onih pre njih ili od onih što ce doći posle njih, Sunce je izašlo, planeta se i dalje okreće, sve oko tebe je isto ali tog jutra ti nisi isti. To su oni dani koji te promene iz korena i posle kojih više nikada ne budeš onaj od juče hteo ti to ili ne hteo.

I ne, nema to nikakve veze sa nekim specifičnim danom, već sa tobom, sa godinama nakupljanja i taloženja ljudi u sebi, guranja i dobrog i lošeg u dušu, trovanja duha i sopstvene esencije tuđim nebitnostima, pravljenja od grudnog koša budoara za bivše ljubavi, bivše prijatelje, za sadašnje poznanike koji bi mogli da postanu prijatelji, za simpatije koje bi mogle da postanu ljubavi, guranja u glavu nekih lepih reči koje su nekad davno značile a šteta je da se zaborave, sećanja na neka jutra koja su drugi zaboravili, sećanja na zablude za koje smo mislili da su ljubavi, i za ljubavi koje su izbledele pa liče na zablude.

Read More

Posted on 28. September 2016.

Beograde, mon amour!

BLOG/ Tekstovi

Svi mi imamo tu jednu ljubav kojoj se uvek vraćamo, koju nikad ne prebolimo i koja zauvek ostane deo nas. Onu koju tako jako doživimo da nam postane deo genetskog koda, koju osećamo u svakoj boli i svakoj radosti, čak i onda kad naiđu i nove, lepše i savršenije ljubavi posle nje, mi i dalje mislimo na nju, jer postoje neke pukotine na duši kojima ne odgovara ni jedna zakrpa, jer posle nekih ljudi više nikad nismo isti ma koliko mi to hteli i ma koliko se trudili i nadali. Jer takva vam je ta prava ljubav, promeni vas a da to niste ni hteli.

Za one manje srećne ta ljubav je ljudsko biće, za nas srećnije ta ljubav je grad.

Read More

Back to top