Posted on 16. October 2016.

Dekontaminacija duše

BLOG/ Tekstovi

Svanu tako neki obični dani, ni po čemu različiti od onih pre njih ili od onih što ce doći posle njih, Sunce je izašlo, planeta se i dalje okreće, sve oko tebe je isto ali tog jutra ti nisi isti. To su oni dani koji te promene iz korena i posle kojih više nikada ne budeš onaj od juče hteo ti to ili ne hteo.

I ne, nema to nikakve veze sa nekim specifičnim danom, već sa tobom, sa godinama nakupljanja i taloženja ljudi u sebi, guranja i dobrog i lošeg u dušu, trovanja duha i sopstvene esencije tuđim nebitnostima, pravljenja od grudnog koša budoara za bivše ljubavi, bivše prijatelje, za sadašnje poznanike koji bi mogli da postanu prijatelji, za simpatije koje bi mogle da postanu ljubavi, guranja u glavu nekih lepih reči koje su nekad davno značile a šteta je da se zaborave, sećanja na neka jutra koja su drugi zaboravili, sećanja na zablude za koje smo mislili da su ljubavi, i za ljubavi koje su izbledele pa liče na zablude.

Read More

Posted on 28. September 2016.

Beograde, mon amour!

BLOG/ Tekstovi

Svi mi imamo tu jednu ljubav kojoj se uvek vraćamo, koju nikad ne prebolimo i koja zauvek ostane deo nas. Onu koju tako jako doživimo da nam postane deo genetskog koda, koju osećamo u svakoj boli i svakoj radosti, čak i onda kad naiđu i nove, lepše i savršenije ljubavi posle nje, mi i dalje mislimo na nju, jer postoje neke pukotine na duši kojima ne odgovara ni jedna zakrpa, jer posle nekih ljudi više nikad nismo isti ma koliko mi to hteli i ma koliko se trudili i nadali. Jer takva vam je ta prava ljubav, promeni vas a da to niste ni hteli.

Za one manje srećne ta ljubav je ljudsko biće, za nas srećnije ta ljubav je grad.

Read More

Posted on 11. September 2016.

Dekadencija razuma

BLOG/ Tekstovi

Kada sam rešio da pišem blog obećao sam sebi da se neću baviti davanjem saveta i ispraznim pričama o nebitnim pojavama. Svoj blog sam zamislio kao mesto na kom ću pisati o nekim svojim impresijama, stanjima, o mrakovima mog uma i sjebanostima moje duše. Zato je ovo verovatno prvi put i poslednji put da ću prekršiti sebi dato obećanje i posvetiti pažnju onome što mene inače ne dotiče i posvetiću je ne zbog sebe već zbog nekih drugih mozda dovoljno emotivno nezrelih, socijalno neinhibiranih i životno nesnađenjih koji očajnički pokušavaju da nađu svoje mesto pod Suncem ugledajući se na one društveno degenerisane .

Read More

Posted on 9. September 2016.

Panta rei

BLOG/ Tekstovi

Simplikije je rekao”Panta rei”, Balaševic snimio album istog naziva a sitni i mali Ja istetovirao već pomenutu frazu, jer sam nekako prerano shvatio da sve teče, da sve voda odnese, i lepo i ružno i ma koliko bolno i zastrašujuće to zvučalo mene nije plašilo, naprotiv oduševljavalo me  je.

Ima nečeg oslobađajučeg I gotovo katarzičnog u saznanju da u jednom trenutku sve može da se promeni i da ništa nije do tebe, a opet sve je tako jebeno do tebe. Žalio sam ljude koji su se plašili promena, koji su drhtali od straha na svaku životnu oluju i koji su se molili samo za miran i lagodan život. To su mi uvek bile uzaludno protraćene ljudske egzistencije, tišine od ljudi, ništavila duha. I dalje ih žalim. Mišljenja sam da se umori čovek i od lepog, a reka i divljina u meni nisu mi davali mira da se zadržavam predugo ni pored lepog, mirnog i staloženog a kamoli pored ružnog. Bujica u meni nosila me od apatija do histerija, virovi u meni su gutali ljude i izbacivali ih na obale mojih sujeta ne bi li mi nahranili ego. Davili su se u meni i iskusni plivači koji su znajući mi izvor mislili da će lako sa mnom stići do ušća a nisu znali da se sa mnom nikad ne pliva nizvodno nego samo uzvodno jer ja se nigde ne ulivam, ja uživam u svojim brzacima, virovima i povremenim izlivanjima iz korita svojih navika čisto da vidim kako je to biti normalan i običan ali se brzo vratim u svoje uobičajene defektne tokove i tako u krug.

Read More

Back to top