Zamisli
kako bi bilo lepo
da jedne nedelje
kao što je ova
napustimo
sve što imamo,
sve što jesmo
i sve što nas određuje.
-Ćutiš Đorđe?
-Ćutim!
-Opet si bio u sebi.
-Jesam!
-Sve duže u sebi ostaješ, sve te manje ima u realnom a sve više u fiktivnom svetu!
-Realnost je za mene fikcija, stvarnost je ono što sam, kad sam u sebi sam.
-Do kada misliš tako?
-Dok se jednom sam u sebi ne izgubim i tamo zauvek ne ostanem.
Beži od mene,
udavićeš se u meni.
Duboki su horizonti mojih očiju
da bi mogao da te sagledam kako želiš,
bićeš samo tačka na obzorju mojih stremljenja.
-Bio jednom jedan dečak i nije to bio običan dečak, bio je to jedan od onih dečaka koji je mogao da ima sve.
–I jel imao sve?
-Nije?
–A zašto?
-Zato što je želeo da ima ništa.
–Glupa ti je to priča, ne sviđa mi se. Ko još želi da ima ništa?
-Onaj ko ništa pomeša sa svim taj i želi.
