Spustim se ponekad u tamne ponore svog postojanja, da obiđem sve što se ikada začelo u meni, sve što sam u svet sa ovih usana pustio da sklizne i iz grudi da se otme a nije trebalo pa sam onda posramljen potisnuo te delove mene duboko u sebe. Spustim se da prošetam smetlištem sopstvenog bistvovanja, da zalijem suzama sva stradala nadanja, da pomazim sva ona lica i naličja mene koja sam imao i bio, koja sam skinuo, sahranio i prisilno zatočio. Postoji u meni tamnica svih onih mojih ja kojih sam se tokom mog postojanja odrekao, koje sam odbacivao uz put. Neke sazrevanjem, neke učenjem, neke nepravedno jer su me podsećali na one koje sam hteo da zaboravim i da nikad više na njih ne mislim a u toj mojoj tamnici caruje jedan poseban ja onaj kojeg nikada nisam ni ubio, ni sahranio, samo sam ga duboko u podrumu duše zaključao, onaj koji se vozdigao iz svih mojih mrtvila da gospodari mojim tamama. To je onaj ja sa kojim sam ceo život na granici između ljubavi i mržnje, izaziva u meni plime emocija, ja u njemu samo mržnju. Podsećam ga na sve što nije hteo da bude, on mene na sve što sam bio i ne bih želeo opet da budem. Ali ga poštujem, on je uzrok mog sadašnjeg postojanja, a sadašnji ja sam uzrok njegovog nepostojanja.
