psihoterapija kraljnedodjije
Posted on 12. April 2019.

Psihoterapija sa samim sobom

BLOG/ Tekstovi

Spustim se ponekad u tamne ponore svog postojanja, da obiđem sve što se ikada začelo u meni, sve što sam u svet sa ovih usana pustio da sklizne i iz grudi da se otme a nije trebalo pa sam onda posramljen potisnuo te delove mene duboko u sebe. Spustim se da prošetam smetlištem sopstvenog bistvovanja, da zalijem suzama sva stradala nadanja, da pomazim sva ona lica i naličja mene koja sam imao i bio, koja sam skinuo, sahranio i prisilno zatočio. Postoji u meni tamnica svih onih mojih ja kojih sam se tokom mog postojanja odrekao, koje sam odbacivao uz put. Neke sazrevanjem, neke učenjem, neke nepravedno jer su me podsećali na one koje sam hteo da zaboravim i da nikad više na njih ne mislim a u toj mojoj tamnici caruje jedan poseban ja onaj kojeg nikada nisam ni ubio, ni sahranio, samo sam ga duboko u podrumu duše zaključao, onaj koji se vozdigao iz svih mojih mrtvila da gospodari mojim tamama. To je onaj ja sa kojim sam ceo život na granici između ljubavi i mržnje, izaziva u meni plime emocija, ja u njemu samo mržnju. Podsećam ga na sve što nije hteo da bude, on mene na sve što sam bio i ne bih želeo opet da budem. Ali ga poštujem, on je uzrok mog sadašnjeg postojanja, a sadašnji ja sam uzrok njegovog nepostojanja.

Ne obilazim ga često, bolna su i mučna spuštanja do njega, na tom putu naletim na razne moje ličnosti mrtve i razasute po mojim unutrašnjim stazama. Ima tu palih ljubavnika, pred njima kleknem i uvek im odam počast, zalijem im suzama grobove i pomazim ih po hladnim obrazima, ima tu i beznadežnih sanjara koji su se udavili pod prevelikim teretom želja ali su im pogledi i dalje uprti u bespregledne visine zbog kojih su i poginuli, njima se sažaljivo osmehnem, jer sada znam ono što nisam znao tada, a to je da ništa ne ubije tako bolno kao želja koju si svakim damarom tela želeo i za nju živeo a nije ti se ostvarila. Ima tu I boraca izbodenih i masakriranih, vire im iz tela tuđe ravnodušnosti dok leže u lokvama usirenih nada, njih preskačem, zaudaraju na promašaje i ustajalu tugu a onda dodjem do njega, izdvojenog od svih, sedi nadmeno na tronu od kostiju svih onih koje je u meni ubio, pod nogama su mu sve moje želje koje zbog njega nisam ostvario, u rukama drži moj razum, ćuti i gleda me i kao i uvek čeka da počnem sa pričom, jer zna da on meni treba, ne ja njemu, njemu drugi nisu nikad bili potrebni, sam je sebi uvek bio dovoljan, u svojim očima se budio i u njima zaspivao, sam se sebi divio i samo sebe veličao. Od kada sam ga okovao lancima i sklonio sa svetlosti dana glumi uvređenog muškarca, ne priča sa mnom više nego što treba, teška su mu moja prisustva, vidim gađenje u njegovim očima. Kad treba udeli po neki savet, šturo i nezainteresovano u nadi da ću što pre da napustim ponore duše koje je on zauzeo i u kojima se ustoličio. Voli samoće u kojima ga mesecima ostavljam, voleo ih je i kad je bio slobodan. U njima je svoj. U njima nema mesta za druge, u njima nema mesta ni za mene. Gadi se svega što sam kroz život postao. Pomaže i savetuje samo da bi me što manje gledao. Baci po neku mudru karamazovštinu koja teče njegovim venama meni naivnom i čeka da odem. Da ga ostavim u njegovim mislima i mrakovima da se sa ogorčenostima druži i sa besovima tugu na ex ispija.
A sebični ja dolazim mu uvek ranjen i ostavljen da me njegove hladnoće opamete i ravnodušnosti ozdrave.

Ne voli me – kažem mu polušaptom.

-Opet – odgovara mi nezainteresovamo.

-Da, samo što sam ovaj put stvarno siguran u to.

-Zar nisi bio i prethodnih puta sto posto siguran pa si pogrešio. A i da te ne voli nije smak sveta, proći će voleće te neko nov, a na kraju krajeva i šta si to uradio da bi te voleo?

Sve što je moglo da se uradi uradio sam, zato me ovo nevoljenje i boli.

-Svako nevoljenje boli, boli čak i ono kad nas ne vole i oni koje ni mi ne volimo i do kojih nam nije ni malo stalo, ali ako si sve dao od sebe zar to ne treba da ti olakša, znači nije do tebe, nastavi dalje, sakupi sebe i nauči kako sledeći put da se daš a da se ne prostreš pred tuđim nogama i ne poljubiš pod sopstvenim dostojanstvom. Otkriću ti tajnu, jadnike niko ne voli, uvek moraš da vladaš veštinom kalkulisanja, nikada ne treba davati previše, najbolje od sebe ostavi za sebe ,trebaće ti jednom kad ostaneš sam, a na kraju krajeva svi mi pre ili kasnije ostanemo sami. Zar ne? Pogledaj mene, veličanstvene stvari si zbog mene doživeo, vodio sam te tamo gde bi se normalni ljudi plašili da zakorače, ulivao sam ti ideje koje drugima ne bi padale na pamet pa sada čamim u tvojim tminama i tišinama.

-Nisi u pravu, ne postoji nešto kao što je previše davanja, ljubav nije i nikad neće biti kalkulacija. Ona je osećaj, pripadanje i prožimanje a ne oduyimanje, doziranje i dodavanje.Ljubav je položiti sve svoje smrtnosti u nesputanost tuđeg uma i duha i verovati da te neće svojim delima ubiti. 

-To ti je prva greška, ono što je za tebe definicija ljubavi nije i za druge. Za nekog sve može da bude previše a za nekog premalo. Neko neće znati šta da uradi sa tvojim svim, ugušiće ga to a nekome će tvoje sve biti zrno peska u sahari njegovog postojanja.  I ko ti je tražio da daš svoje sve? Sebično misliš na svoje potrebe ne uzimajući tuđe želje i prohteve u obzir.

-Što mi ako si to u nama  osvestio nisi ranije rekao?

-Zato što sam hteo da vidim koliko puta treba da prostreš sebe da bi naučio da ljubav nije samo davanje, rasipanje i obasipanje. Da ljubav nije ono što su te u tim tvojim knjigama koje gutaš učili, ljubav nije ono što se na bioskopskim platnima prikazuje dok široke narodne mase ushićeno uzdišu maštajući o jednoj takvoj bezuslovnosti. Ljubav je uzajamnost, ljubav je pored davanja i uzimanje, koliko daš toliko moraš i da uzmeš, u svemu mora da postoji ravnoteža od kosmosa pa do ljubavi da bi balans bio zadovoljen, ako previše daješ a ne uzimaš isprazniš se, ostaneš ljuštura, školjka bez bisera, telo bez duha baš kao ti sada. Dao si sve što si imao i sad si samo prazna koža razapeta preko mišića i kostiju. Stidim te se.

-Ni ne tražim ti da se sa mnom ponosiš i ja tobom da sam se ponosio ne bih te u najmračnije delove sebe zatvorio, mene optužuješ za sebičnost a ti nikad nisi umeo da budeš nesebičan i da se daš bez očekivanja zato što za takve ljubavi i takva davanja treba hrabrosti a ti si bio kukavica koja se plašila bola, povređivao si da ne bi bio povređen.

-Ne, voljeni moj za to ne treba hrabrost nego enormna količina gluposti koju si još jednom pokazao. Kakva neočekivanja. Roditelj od deteta očekuje a kamoli ljubavnik od ljubavnika. Moraš nekad i da se ne daš da bi dobio.

-Nije istina dajem se zato što volim a ne zato što očekujem da mi se vrati.

-Ako ne očekuješ, zašto si srži moje srži tužan? Što se onda ne raduješ, dao si sebe i usrećio nekog a za uzvrat nisi dobio ništa. Suštine su ti se skupile, utroba te je zabolela, oči su ti ostale uskraćene pogleda u voljeno lice a ruke su ti prazne. Ili možda grliš nekog koga ja ne vidim?

-Možda si u pravu, ali šta si ti imao od tvojih nedavanja?

– Oh ali laž je da nisam davao, uzimao sam od drugih i poklanjao tebi. Imao sam mnogo toga što ti nemaš sad, bolji si bio dok si bio ja, dok mi nisi okrenuo leđa i dok te nisu ljudi i ljubavi uzeli pod svoje i pokvarile.

-Nisam bolji bio.

-Jesi. Bio si jak, sad si slab i često uplakan, ležiš u tišinama i pokrivaš se anksioznostima. Maštaš o ljudima i tuguješ nad samim sobom, sažaljevaš se i trošiš dane na sećanja, jadan si. Dok si bio ja nisi se osvrtao na tugu, žalio si druge a ne sebe, smejao si se drugima ne sebi, plakali su zbog tebe a ne ti zbog njih, bio si nedodiriljiv a pogledaj se sad kakav si.

Bio sam samoživ, ohol i bezobrazan. Bio sam sadista.

-I dalje si sadista.

Nisam.

-O ali ljubavi jesi, samo si rascepio svoju ličnost na dva dela, jedan deo sadistički muči onaj drugi koji to sa ushićenjem mazohistički podnosi.
Ti si sebi i dželat i žrtva.

-Možda ima istine al bar nisam dželat kao nekad drugima.

-Ako mene pitaš sada si samo osetljiva budala.

-Bolje i to nego neosetljiva psihopata.

-Neosetljive psihopate mirno spavaju, a šta ti osetljiva budalo noću radiš kad sav normalan svet spava, jer sasvim sigurno znam da ne spavaš nego razmišljanjima paraš dušu i razaraš sve ono što ja uporno ušivam, lepim i lečim ne bi li te manje bolelo. 

Draža mi je moja bol na duši nego tuđa muka na savesti. I možda ne spavam ali bar imam sećanja na tuge i sreće, na oduševljenja i ushićenja i na ljude koji su to u meni probudili.

-Samo ti živi od sećanja na ljude i na davna osećanja, ja ću ipak pre mirno da spavam nego da mislim o onima koji ni o meni ne misle.

-Ne misle zato što u njima ništa nisi probudio. Neosetljivostima si ubijao sebe u njihovim očima, grudima i životima zato i nemaš one koji će o tebi da misle.

-Ni ne trebaju mi imam sebe.

-Hladno je u ovom podrumu mojih sramota, čime se pokriješ pred spavanje?

-Zbijemo se svi mi tvoji arhetipovi koje si odbacio i u sebi sahranio pa se zagrejemo. Napravimo lomaču od tvojih neugašenih strasti koje si prisilno zaboravio ali ih nikad nisi preboleo i grejemo se vodeći ljubav sa tvojim požudama a onda se smejemo tvojim naivnostima. Inače šta ti se desilo pa si postao tako bezazleno naivan? Veruješ svima sve i kad znaš da ne bi trebalo.

Desili su mi se gubici zbog neverovanja na koje si me uvek navodio. Desili su mi se ljudi koji su mi pokazali da se date reči ipak ispunjavaju, da samo kukavice u svemu vide laž i veruju samo sebi. Desilo mi se da sam ozdravio od sumnjanja i zaziranja, pa sad hrlim u susret rečima i obećanjima, neka se izjalove a neka se ispune. Lepo je verovati ljudima, ima nečeg uzbudljivog u stavljanju svojih nada u tuđe ruke, ima nešto magično u toj nepredvidljivosti koju nikad nisam osetio dok sam se od ljudi klonio i samo od sebe zavisio.

-Neki opasni ljudi su ti vidim desili čim su u tebi ubili sve opreznosti, zlobe i malicioznosti i napravili te ovakvim kakav si sad.

-Da, opasni ljudi, ali opasno dobri, pred kojima sam se postideo svojih dela i misli, ljudi u čijim očima sam poželeo da budem bolji, jači i veličanstveniji. Ljudi zbog kojih sam spreman da iskorenim sopstvene suštine, da zbacim masku vuka i postanem jagnje.

-I gde su ti sad ti dobri ljudi kad ti trebaju, zašto dolaziš meni slomljen da sa mnom vodiš beskrajne razgovore pokušavajući da sam sebi dokažeš da ti životne filozofije nisu lažne. Valjao si mnogima, kako su ti i čime vratili?

-Neki su mi vratili, neki su pokušali da mi vrate a neki nisu jer nisu mogli. Ja sam pružao bez očekivanja a svako je vraćao u skladu sa svojim mogućnostima i moralnim vrednostima.

-E budalo ti što nisu mogli, mogli su, al nisu hteli. Shvati to već jednom.

-Želim da verujem da nisu mogli a ako si u pravu i ako nisu hteli na njihovoj je duši. Moja je laka i lepršava, ja ne brinem za sebe. 

-Ti i dalje naivno duboko u sebi misliš da su ljudi kao ti, da svako svakom prilazi otvorenog srca i raširenih ruku! Boleće te pad sa trona sopstvenih iluzija, doći ćeš da mi skineš lance i oslobodiš me kad konačno uvidiš da su im ruke mnogo češće skrštene a ne ispružene, da se koracima mnogo lakše udaljavaju od tebe nego što ti se približavaju! Smejao si se jer sam ti pričao da ljudi pre ili kasnije uvek odu, da su nestalni, da su gladni tuđih tela a ne tuđih duša. Ali približava se dan kada ćeš sve to prihvatit a onda ćemo opet postati pred svetom jedno.

Jednom smo bili jedno i nikada više, sad kad znam kako je bez tebe više te nikad u svoj život neću vratiti. Prevelike su razlike između mene i tebe.

-Reci mi kosti moje kosti koje su to razlike koje nas razdvajaju i zbog kojih si morao da me zarobiš?

-Sa tobom na slobodi se nisam vezivao, nesputanosti su me nosile, sa tobom je sve bilo posedovanje a ja sam bio gladan pripadanja.

-Bez mene si se za ljude vezivao i na kraju si opet ostao sam, a sa mnom i u najvećim nesputanostima telo ti nikad nije bilo samo i opet si došao na isto, opet nikom ne pripadaš.

Ne pripadam više, ali sam pripadao, uživao sam u trenutku koji sa tobom nikad ne bi doživeo, imao sam ljubav koja je trajala dok je trajala a sa tobom samo strast koja je trajala od orgazma do orgazma.

-Tako je, razlika je što si sa mnom posle orgazama spavao u krevetu snom pravednika a bez mene ostaješ budan sa svojim bolovima. Sa mnom si druge koristio, pod njihovim dodirima si se osećao kao mladi bog pred čijim međunožjem su padali kao pred relikvijom. Sada si samo istrošena odbačena igračka koja veruje u večnost zaljubljivanja dve duše, a sa mnom ti je večnost rok trajanja imala do sledećeg tela i novog jutra. Ali negde si zastranio, zamenio si uloge sa onima koje si odbacivao. I tu je razlika između nas, ja sam se davao za užitak i zadovoljstvo a ti za osećaj i lepu reč koja će da umiri tvoju glad za pripadanjem. Meni tužne i nemoguće ljubavne priče nisu služili kao olakšanje za sopstvena neostvarivanja, meni nisu bili idoli samoubice načetog duha i uma koji su najgori kukavičluk uvili u veo romantizma, dok si ti tonuo sa oduševljenjem u tvog ljubljenog Majakovskog i Miljkovića ja sam te odvraćao od svih tih ludosti, dok si ti  mislio da je svet dobro mesto sa posejanih par loših ljudi ja sam ti objašnjavao da je svet ružno mesto u kom moraš da se laktaš i boriš sa lošijima da bi bolji ti došao do izražaja. Nisi umeo. Nisi uspeo, Zato si me i zatvorio. Da te ne bih podsećao na sopstvene slabosti.

-Zatočio sam te zbog sopstvenih hrabrosti. Da li znaš koliko je čoveku teško da se odrekne pola čoveka u sebi, zar ne znaš koliko snage treba odreći se tame u sebi? Pomračio si mi sve, od misli do dela. Morao sam da te uguram u još dublju tamu odakle nećeš moći da dopreš do moje svetlosti.

-Dopreću do nje ja, ni jedna svetlost nije uspela bez svoje tame. Svaka dobrota koja je predugo trajala na posletku se umorila. Nećeš moći sam bez mene iako tvrdoglavo pokušavaš. Umoriće te da se skupljaš posle drugih i zvaćeš me da te skupim sa poda i sklopim u starog tebe, ususkam u ravnodušnot i pomračim ti te nemire što ti se već dugo rascvetaju u grudima. Kad te umore dobrote sklopi oči, spusti se u jazbinu svog postanja, tu u utrobi, ispod poslednje rebarne kosti od koje smo stvoreni, čekam te. Do tad mi ne dolazi gadiš mi se kakav si postao.

Toliko još svetla ima u meni, toliko nadanja, želja i pokušavanja čeka da bude ostvareno. Znam umoriće me padanja i ustajanja, lomljenja i saplitanja ali neću te pustiti. Sa tobom je lakše ali je bez tebe na kraju dana kad sklopim oči i sumiram ko sam i šta sam mnogo lepše sve. Ti više nisi ja, ti si samo sećanje na ono što sam bio, bolna uspomena na genocidno stanje mog duha i podsetnik kakav nikad više da ne budem.

-Ne zavaravaj se dragi moj da ja nisam ti, sve što se ikad začelo u tvojim mislima još živi u tebi, sve što si ikada pomislio a nisi ni ostvario odredilo te je, možda ne pred drugima, ali pred samim sobom jeste. Da nije bilo mene ne bi bilo ni tebe, sve što si ikada bio i dalje si, od svih nas pobijenih i zatočenih ne možeš pobeći. Možeš  nas kriti i možeš nas se stideti ali nas ne možeš iz sopstvenog života iskoreniti. Što se pre pomiriš sa sobom i svojim krajnostima biće ti lakše.

Ali ja ne želim da se mirim sa sobom, ja želim da se borim sve dok ono najgore u sebi do nepostojanja ne sravnim i ne iskorenim. Ja ne želim da se mirim sa svojim lošim stranama,ja hoću da ih masakriram i ubijam, jer život vredan življenja, samo iz niza evolutivnih smrti može da nikne i da se razvija. Ubijaću sve loše u sebi svakodnevno, jer život za mene nije mirenje, već neprekidno vojevanje, ne samo sa sobom već i sa drugima. Ja imam moć u sebi otelotvorenja dobra i zla. Moja su dela alfa i omega mog postojanja i samo onaj ko dobrotom barata dobrom se može i nadati, samo onaj ko zna da sve od sebe da, moći će i da dobije a da ne zatraži, samo onaj čije su misli čiste kao planinski izvor moći će da se ogleda i umije lice u svojoj duši i razume svoje postojanje u metežu ovog čudnog sveta. Zato ja ne želim da se mirim sa sobom niti sa lošim tobom, nema u meni mesta za tebe.

-U moji očima si sve jadniji i patetičniji, da mogu pocepao bih ti utrobu i grudni koš i pobegao iz tebe.

-Ali ne možeš i to je tvoja kazna, da sediš, čamiš i čučiš u meni sve dok ne naučiš da se otelotvoriš u ono što novom meni treba. Ljudi su ti ono što probude u tebi a ja sam predugo sam u sebi svetla gasio, tuge budio i u mrakovima uživao i sad se neću smiriti dok svaki delić svog bića u sebi u svetlost ne pretvorim, zbog spasenja mog i zbog spasenja tvog. Žao mi je druže stari ali moraćeš pre ili kasnije da postaneš novi ja jer ja nikad više neću postati stari ti jer drugi su probudili čoveka u meni a ja sam sputao zver u sebi.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top
%d bloggers like this: