Puštam te
jer nikad neću biti ono što ti treba
Puštam te
jer protivbludno je držati na silu ono što nije tvoje

Puštam te
iz ovog Stokholmskog sindroma
dve usamljene duše koje su se našle
i zubima zakovale jedno drugom
u telo,
dušu,
svest
i podsvest
pa sad ne znaju da se puste i ako bi odavno to trebalo.

Puštam te,
ne zbog tebe nego zbog sebe
jer tebi nikad neće biti važno
da li sam prvi ili poslednji u redu koji čeka na tebe.

Puštam te
jer sam obična barka u okeanu tvog života
koja pluta bez cilja i puta
a mislio sam da sam veličanstveni brod na putu za večnost.

Puštam te
da malo zaboravim kako je to biti samo tvoj
da bih mogao da se setim kako je to opet biti svoj.

Puštam te
jer bolje da te pustim dok još pucamo po šavovima ljubavi
i još nismo počeli da pucamo po šavovima duše i razuma.

Puštam te
jer ne mogu više da živim
Od povremenih dodira,
reči izgovorenih u žaru,
pogleda upućenih u polumraku.

Puštam te
jer ti krv više ne vri na dodire moje kože
i jer mi receptori za bol više ne reaguju na tvoje
uvrede
ćutanja
hladnoće
i ravnodušnosti.

Puštam te
jer u meni više života bude
dorćolske ulice i dunavski labudovi nego tvoji
pogledi,
dodiri
i osmesi.

Puštam te
jer ne mogu više da izgaram
od strasti iza koje se ne krije ljubav
od želja iza kojih se ne krije čežnja
od straha iza kojeg se ne krije uzbuđenje nego pusto ništavilo.

Puštam te
jer se odavno jedno drugom ne lomimo u rukama kao srodnosti
nego kao ljubavnici
prikačeni na žicu svevišnje ustaljenosti koja vuče konce
ove naše učmale stvarnosti.

Puštam te
jer ovo više nisu pripadanja jedno drugom nego krađe
vremena,
želja,
dodira,
osećanja,
uzdaha između dva daha,
i snova koje nikad zajedno nećemo odsanjati.

Puštam te
jer ovo više nije nepodnošljiva lakoća jedne pripadnosti
nego silovanje jedne ljubavi koja nije više ljubav nego
izmučena
pretučena
umorna,
istrošena
izraubovana
starica koja se pravi da je devojka.

Puštam te
da svoje praznine
uma,
duha,
tela,
duše
sedatiraš orgazmima onih koji se neće truditi da uđu
u sve tvoje
pore,
nabore,
arterije,
krvoteke
i moždane ćelije
ne bi li ti popravili
u mozgu centre za vezivanje,
u koži epitele za osećaje,
u komorama srca oslobodili mesta za pripadanje.

Puštam te
onima koji ce gužvati tvoju crvenu posteljinu
grabiti tvoje butine rukama snažnim i okrutnim
ostavljati tragove na tvojim grudima mekšim od satena
dok jezikom piju tvoj nektar slađi od nara.

Puštam te
da se od mene lečiš dodirima tuđih golih tela
da se rasprodaješ strancima koji te neće sećati na mene
dok u tim razbuktalim grudima ne ubiješ svaki delić nas.
Na kraju krajeva svako se na koncu priče vrati svojoj istinskoj ljubavi
Ti – primitivnim nagonima,
Ja – Beogradu, njegovim ulicama i rekama.

Puštam te
jer tebi nikada nije bilo važno da li sam prvi ili poslednji
u toj koloni pajaca koja čeka na tebe.

Puštam te
jer ti zapravo nikad nije ni bilo važno da li ja volim tebe
već samo ono što ti osećaš zbog mene.

Puštam te
jer se odavno ne umemo
a pravimo se da se umemo
jer smo predobri glumci
za ovu lošu predstavu
kojoj nikako da spustimo zavesu srama.

Puštam te
jer ne mogu više da se pravim
da mi je svejedno što je tvoja ruka davno pustila moju ruku.

Puštam te
onima koji te neće umeti kao ja
ali im to neće biti ni bitno
jer neće videti tvoje kvalitete
nego će uživati u tvojim kvantitetima
jer koga interesuje tvoje znanje
kad ti najbolje pričas prostim jezikom golog tela.

Puštam te
onima koji ce gužvati tvoju crvenu posteljinu
i biti ti sve što ja nisam
dok ću te ja
zaboravljati
utapati
i daviti
u hodu izmedju caše alkohola
i šake antidepresiva.

Puštam te
lošijima od mene da
izvuku sve najbolje iz tebe jer si mi
slabost,
porok,
Ahilova peta
koju nikad neću učiniti boljom,
samo ću te ovim
nežnostima i popuštanjima
upropastiti.

Puštam te
i onim boljim, jačim i snažnijim od mene
pored kojih ćeš da izgledaš lepše i srećnije.

Puštam te
da sa nekim drugim maštaš o carskoj Rusiji koja će vam
zalediti krv u žilama,
slediti osmehe na usnama,
smrznuti trepavice na sanjivim očima.
Ali bar će vam ruke biti tople
od držanja jedno za drugo.

Puštam te
jer ne mogu više da se pravim da ne volim tebe
kao što ne voliš ti mene.

Puštam te
jer mi zbog tebe gasnu zvezde u očima
umiru galaksije u grudima
pomračuju se kosmosi u moždanim ćelijama.

Puštam te
pre nego što postanem crna rupa
koja će da proguta i sebe i tebe.
I zato puštam tebe od sebe.

Zauvek.

Share: