Posted on 27. June 2018.

Srbijo, tužna moja bajko!

BLOG/ Tekstovi

Ovih dana gledam vesti i shvatam strašnu stvar. Trideset godina sam verovao ne da sam Srbin, nego da toliko volim svoje poreklo da sam Srbenda, sam taj naziv mi je punio usta i tako lep ukus ostavljao na jeziku i nepcima da sam ga obožavao, pokazivao je punoću ljubavi prema domovini ta reč je imala ukus meda za mene ali opservirajući informacije iz medija koje mi svakodnevno serviraju ja izgleda nisam Srbenda sada ta reč posle dužeg razmišljanja ima ukus krvi i olova. Ipak sam samo Srbin a nas Srba je izgleda sve manje i manje.

Prave Srbende su odavno otišle iz Srbije, pa iz nekih mnogo uređenijih zemalja se busaju u grudi i pričaju o nacionalnosti i patriotizmu. Sa platama koje se mere u hiljadama evra ili franaka zavide nama koji smo ostali ovde i pričaju nam kako lako i lepše živimo ali se ne vraćaju ovde ni za živu glavu da žive sa nama, samo ne znam zašto ako je toliko lepše. Danas da bi bio prava Srbenda moraš da odeš iz zemlje a onda da patiš za tom zemljom, da uneseš melanholiju i tugu u ceo doživljaj dok pričaš kako ti fali rodna gruda i kako si gladan rodnog neba. Da bi bio „Srbenda“ moraš da izjednačis nacionalizam sa patriotizmom, da jebeš mater onima koji su različiti, da dižeš masovne hajke protiv svih pojava kojih se bojiš al da kad si im sam izložen da ćutiš jer si jak samo u grupi, biti Srbenda danas znači pljuvati preko društvenih mreža sve ono za šta nemaš hrabrosti da sam uradiš ili slati novac za glasanje u rijalitijima a ne pružiti ni 10 dinara devojčici u Knezu koja svira violinu.

Biti Srbenda znači imati visoko razvijene moralne standarde, po mogućstvu one od pre pedeset godina koje su još baka i deka ukorenili i biti patrijahalno vaspitan pred onima koji te znaju čak do te mere da patrijahalnost prelazi u krutost, pa da vas više ne dodiruju ni vapaji i jecaji iz stana pored vas, tuđa nasilja vas ne dotiču jer se stvari rešavaju u 4 zida i vi tu nemate šta da tražite a i ona je sigurno to zaslužila, a i vi ćete možda sutra rukom ili pesnicom pre posla da lupite o sto, obraz ili glavu a onda ćete pred šefom ponizno da ćutite i da primate naredbe kako da izvršite posao koji i nije u vašoj nadležnosti niti ćete za njega da budete plaćeni i tako ćete se praviti nemi, kući ćete da budete nezadovoljni a noći ćete da provodite dopisujući se sa ljubavnicom dok žena i deca spavaju u drugoj sobi jer ne daj Bože da se razvedete, to em što nije u tradiciji srpskog naroda em će vas osuditi i komšija iz zgrade preko puta a vi cenite njegovo mišljenje kao da vas on hrani hlebom ili se ne razvodite jer zamisli kako će deca da odrastaju u rasturenoj porodici, mnogo je zdravija ona gde se roditelji svađaju i biju na njihove oči nego ona gde svako živi u svom miru i u skladu sa svojim željama.

Pravim Srbendama i muškim i ženskim je Nataša Bekvalac kurva koja je zaslužila batine jer se udala za svakog koga je volela, njima je transeksualac koji je promenio pol dostojan jedne Salemske lomače iako on to nije uradio iz hira već iz potrebe jer struktura njegovog mozga nije u skladu sa telom u kojem je rođen, njima je intelektualac budala jer javno iznosi svoje stavove pred onima koji neće da ih razumeju, jedinstvenost i različitost je nepoželjnost sve dok ne bude prepoznata van granica naše zemlje e onda se u grudi busamo njihovom različitošću i hvalimo se kako je to naše gore list, lažni moral je stanje normalnog , pustili smo niz vodu cele generacije mladih i genijalnih da negde daleko odavde doprinose i poboljšavaju svet kojim su okruženi.

Ja nisam otišao iz Srbije, ne zato što nisam imao hrabrosti ili nisam mogao, nego zato što sam ja gladan rodnog neba i kad sam pod njim, nisam otišao jer tu rupu u grudima ne bih podneo, a mnogo sam dragih ljudi ispratio i još uvek ih ispraćam. Nekad sam ih krivio, više ih ne krivim, sada ih razumem. Idealizam u vreme represije sa svih strana je osuđen na propast, oni su to na vreme shvatili – ja nisam. Ja sam se školovao i učio da bi u Srbiji jednog dana radio, čak nisam izabrao ni popularno zanimanje koje se u Srbiji na biroima rada traži, ja sam želeo i izabrao humano zanimanje za koje da bi se negde zaposlio ti treba apsolutno iskorenjavanje humanosti i gladijatorske sposobnosti. Ja sam diplomirani defektolog koji je na svom početku studija mislio da će radeći sa decom uspeti da promeni sistem funkcionisanja i razmišljanja mladih, da će se zaposliti, gristi i boriti se svaki dan da svakom detetu ukaže na ispravne vidove ponašanja, ja sam mislio da ću se baviti prevencijom maloletničke delinkvencije, da ću uspeti da promenim svest deci o svetu oko njih, ja sam se radovao što ću decu moći da edukujem i da im pomognem da iz sebe izbace akumulirani bes koji su im stariji i ogorčeniji koji pamte ratove i razaranja ostavili u nasledstvo i ugradili im u dnk, da im ukažem da nasilje nije odgovor nikad ni za šta. Na žalost moja diploma danas služi da bude ponos mami i tati, nisam im dao ni da je okače na zid jer se više ni sa njom ne ponosim, to je samo papir čija se vrednost može meriti samo po uplaćenim školarinama, prijavama i kupljenim knjigama, neku veću vrednost ona nema jer mi nije omogućila da radim ono za šta sam se školovao i o čemu sam maštao, nije mi omogućila da imam platu, nije mi omogućila posao u struci čak mi je uskratila i posao van struke jer sam prekvalifikovan, pa što bi poslodavci rekli ti sa diplomom brzo odu pa se ne isplati zapošljavati ih, i evo ja se iskreno nadam da zaista negde odu, samo ne znam gde to odu u zemlji gde se radna mesta otvaraju svaki dan a ljudi sve nezaposleniji.

Danas gledam čelnike vlasti na vojnoj vežbi kojih je svakim danom sve više kako pričaju o Srbiji i kako ulažu u budućnost. Mene su učili da su budućnost jedne nacije budući naraštaji a ne avioni, helikopteri, uniforme i ostala vojna oprema. Zamislite molim vas tu sramotu da vojnik koji stoji negde ispred neke kasarne ima „SAMO 2 para čizama“ inače ja sam politički operisan od svih zbivanja, mučna mi je i gadna ta tema i na naslovnim stranama da je vidim jer me sramota samog sebe kad pročitam do kog se kolena krvnog srodstva sve stiže u skupštinskim raspravama, kad vidim savetnice sa silikonima i kupljenim diplomama za koje ne znam jel ne znaju raliku između jer i jel zato što su neobrazovane ili zato što im silikoni u ustima ne omogućavaju da artikulisano pričaju,ali to je valjda cena ako hoćete selfi sa napućenim ustima na egzotičnim destinacijama. Inače nisu ni one poenta, one su se snašle, njima ništa ne zameram, ono što mi bode oči su „SAMO“ ta 2 para čizama jer ne znam da li im je potrebno više od toga dok stoje ispred vojnih objekata? Da li je možda meni neinformisanom promaklo da je negde počeo Treći svetski rat pa oni po rovovima i ratištima te čizme akaju i cepaju pa im ipak treba više komada.

Budući naraštaji nisu budućnost, za dečija igrališta po raznim gradovima smo glasali preko fejsbuka da nam ih Nivea izgradi, svaki dan smo svedoci vršnjačkog nasilja sa svih strana a kadar zadužen za prevenciju istog se ne spominje nigde. Gospodo draga da li ste nekada u novinama pročitali ili čuli da postojimo i mi, stručni kadar koji se bavi prevencijom toga i koji se školuje za to. Koliko još dece treba da doživi razvojne traume zbog maltretiranja jer su deca iz mešovitog braka, jer su im patike jeftine zbog toga što roditelji ne mogu da im priušte one od 20.000 dinara ili jer su različiti po bilo kojoj osnovi da bi ovo društvo reagovalo. Dokle ćemo da se zgražavamo na slučajeve koje viđamo u emisijama Tatjane Vojtehovski i da se čudimo da tako nešto postoji kad nam se sve to dešava pred očima svaki dan? Koliko dece treba da završi emocionalni oštećeno još na ranom razvoju i da kroz život ide tako sa potencijalom da unesrećuje i druge, koliko još njih treba da oduzme svoj mladi život jer nisu podneli pritisak vršnjačkog nasilja jer nisu imali sa kim adekvatno da popričaju. Znate nemojte da mi kažete i da priča treba da ide od kuće svi to znamo, ali možda neki roditelji nemaju sposobnosti da razgovaraju i uliju snagu detetu ili da mu ponude najbolje rešenje, možda su drugačije odrastali pa im je to nejasno pa mogu samo da pogoršaju, možda je decu sramota i da im kažu a možda i nemaju vremena jer rade 16 sati da bi ih prehranili i odškolovali dok ih drugi maltretiraju.

Ja sam zaista mislio da su deca i promocija zdravog vaspitanja prioritet jedne države ali izgleda da su to ipak helikopteri, razni migovi, naoružanja i čizme. Ali opet šta ja znam ja sam samo običan Srbin, za mene su musliman, Hrvat, Australijanac ili Mađar samo sinonimi za geografsku lokaciju i za čoveka a ne ideološka i karakterna odrednica, ja nisam Srbenda jer nisam nacionalista, čak ga i ne volim jer vodi u fanatizam a mi smo pretežno takav narod da sve čega se dohvatimo mi moramo da mu dodirnemo krajnosti. Ja nisam velika Srbenda iz prostog razloga jer znam redosled sve tri boje na zastavi, znam reči himne, znam ko je kompozitor, znam ko jaše konja na trgu, znam sa kim se graničimo, znam da mi je državljanstvo srPsko a ne kao kod pravih Srbenda srBsko jer velika je to misterija kako od Srbija srpsko kad u pesmama kosovskog i pokosovskog ciklusa pise srBsko, ti i takvi i dalje misle da je Vuk Branković izdajnik, hvale se carom Lazarom ali mu ne znaju prezime, o Nemanjićima znaju onoliko koliko ih je serija puna iskrivljenih istorijskih činjenica naučila. O Dušanu Silnom znaju da je bio sila od čoveka inače ga ne bi zvali silni ali ne znaju da on počiva u Crkvi Svetog Marka ali znaju da u prolazu pored crkve spuste ruke sa volana, da se prekrste, pa da deset metara dalje legnu na sirenu i skinu sve sa neba počevši od časnog krsta do Boga. Jer biti Srbenda znači biti i veliki hrišćanin, ja nisam Srbenda jer ne nosim zlatne krstove oko vrata nego krst i veru čuvam u sebi , ne jedem božićnu pečenicu posle ponoći na Badnji dan, ne kunem se u Boga nikada kao sve prave Srbende kojima je to uzrečica i potvrda za istinitost onoga što pričaju, postim i primam Svetu Tajnu Pričešća i ostavljam sitan prilog za zdravlje svoje i svojih voljenih i molim za oproŠtaj običnih ljudskih grehova, ne dižem zadužbine krvavim i tuđim novcem za oproštaj grehova putem kojih se do tog novca i došlo, ne molite za oproštaj greha bez spremnosti pokajanja za učinjeno, džaba vam prilozi I zadužbine ako je to sve radi smirenja savesti a misli su vam i dalje iste i u sebi nemate bar trunku pokajanja. Vladika Nikolaj Velimirović je jednom rekao : „Misli su neprolazne i nepropadljive. Misli se utkivaju jedna u drugu i žive kao jedno živo tkanje. Sve misli koje su se ikada zarodile u mozgu ljudskom i danas se sunčaju na zemlji.“ Moja zadužbina nisu manastiri i basnoslovni prilozi, to je moja svakovečernja molitva da se u ljudskim mozgovima začinje što više misli onih pravih Srba i da se one sunčaju, umnožavaju i dele pa da i ovaj narod konačno progleda.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top
%d bloggers like this: