Jednom kad pružim ruke beskraju umesto tebi, kad pokupim sa poda svoje rasprostrte snove, kad ugasim ove proključale vulkane želja i ubijem nadu stvarnostima otići ću, jer me više ni sa čim ne zadržavaš sem sa rečima, a ljudi se od odlaska sprečavaju postupcima, ne suglasnicima i samoglasnicima. Ljudi se od odlazaka ne zadržavaju rukama već zagrljajima u koje sliješ svu svoju dušu, ljudi se zadržavaju usnama a ne praznim obećanjima.
I zato kad odem ne traži me u sebi, tu me nikad nije ni bilo.
Tu nema ni tebe. Poneo sam te sa sobom.
Kad odem potraži me tamo gde su me tuge kalile, nade smirivale, želje mi krila davale, nađi me tamo gde sam se pokvaren od bola i sluđen od sumnji i ljudi u sopstvene sumrake skrivao.
A ti, ni ne znaš gde je to jel’ da?
