Od čudne sam vrste ljudi. Ne volim neminovnosti, plaše me ustaljenosti, ne razumem se u moranja, još manje u tako trebanja. Uvek sam u deficitu sa vremenom, prezirem satove i one na zidovima što potmulo kucaju i pomeraju ti valove moždanih talasa i one na rukama koji te stežu za zglobove kao da su okovi a jedini okovi koje volim oko ruku su tuđe ruke jer kad pogledaš ruku u ruci vidiš lepotu božanskog koji je napravio dve duše koje se rukama vezuju jedno za drugo jer za mene vreme nema veze sa satima, minutima, sekundama ili eonima za mene je vreme samo ono što se meri osmesima, pogledima i radostima. Vreme i život postoje samo kad smo ti i ja goli i sami, sve ostalo je preživljavanje u utopiji koju su izmislili oni u većini, budni bez snova i želja, koji su zaboravili da su od zvezdane prašine sazdani pa život provode u prašinama sopstvenih mizernih života i pravila.
