Posted on 13/08/2019

TEBI

BLOG/ Tekstovi

I

Ne pitaj me
što sam tužan
i što u dnu flaše
anestetik
za bol
i tugu tražim
i sve mlađi svodim
bilanse života
i ubeđujem se
da sam smeo
sve što sam hteo
a mnogo toga
nisam smeo
pod izgovorom
da nisam hteo
i što sam stariji
sve više shvatam
da ovo do sada
nije bio život
nego obmana,
lažni sjaj
i imitacija života
onakvog kako bi
trebalo da izgleda
a ne kakvog ga želim.

Bilo je dana
bez tebe
kad sam hteo
da odem
pod zemlju
ali nije mi se
nebo ostavljalo
plašio sam se
da niko neće umeti
zaljubljeno da ga gleda
kao ja
a ni pištolj
ni reka
ni kanap
nisu mi delovali
dovoljno dramatično.
Bilo je dana
kada sam hteo
da me nigde nema
da nestanem iz prostora i vremena
da umrem
i da se vratim
kao cvet
zadenut za tvoj rever
da kraj tvojih grudi
poživim par sati
ali, kažem ti,
bilo mi žao neba,
plašilo me da sa visine ne izgleda
tako lepo kao sa ovog dna
pa sam ruke digao
i čekam da na njega
odem po redu
a ne preko reda.
I ovako sam
oduvek mrzeo
prekoredaše i
laktaše
pa nisam hteo da i ja
pod stare dane
jedan od takvih postanem.

Ne, ne smej se
kad ti kažem da sam star
iako ti mlado izgledam.
Starost čoveka nema veze
sa starošću tela
i zato
ne pitaj me
koliko godina imam,
jer star sam se rodio.
Od kada znam za sebe
odrastao sam bio,
pola sam života otaljao,
32 decembra
mi je do sad kosti ledilo,
32 juna
su mi ushićenja topila
sve je u meni
od verovanja
do osećanja
bila čamotinja prolazna
do pojave tebe.

II

Tek sa tobom
sam postao dete,
tvoje su reči
dubile moje površnosti
do neslućenih dubina
mog unutrašnjeg bića.
Tvoje reči su
u meni stvarale
nove svetove,
budile želje
i uspavljivale
moje samačke agonije
kojima sam se prepuštao
i u kojima sam uživao.
Čini mi se
kao da je ceo život
bio čekanje tebe
da spoznam pravog sebe
i što sam se više upoznavao
sve sam se više sebi dopadao
A što sam se više sebi dopadao
sve sam manji u tvojim očima bio.
Jer tako to biva ono što te izgradi
to te do temelja i spali.
Najbolniji su padovi
kada padaš
u voljenim očima
a ja sam padao i
gubio ti se u rukama,
ispuštale su me,
zaboravljale,
i odgurivale
a ja
i kad sam odlazio
od tebe
ja sam ostajao
uz tebe.
I iako se nikad
iza mojih leđa nije čulo
ostani
iako me nikad tvoje ruke
nisu nazad u zagrljaj povukle
ja sam ostavljao sebe
kao da me imam i previše
pa mogu da se sa svojim
postojanjem raskalašno razbacujem.
Između tvog “zbogom
i mog “jebi se”
odlazile su samo moje noge,
vukli su se tupi pokreti
ali sve što sam istinski ja
ostajalo je tamo
nad tobom.
I kad telesnost moja
nije više bila tvoja
um moj je
bio tvoj.

A moje telo
je bez tvog propadalo
kopnili su mi obrazi
i urušavali se
snovi
i svetovi.
Da bi preživeo
pio sam suze svoje majke
i hranio se mesom divljih zveri
koje su razulareno po meni divljale.
A onda se dete u meni
pretučeno tvojim ravnodušnostima
zatvorilo u sopstvenu Nedođiju
koja se rajem činila ali raj nije bila
koja nije bila mesto gde srećni dečaci
neće da odrastu jer im je lepo što su deca
nego zato što su videli
na šta su sve odrasli spremni.
I vremenom su moje noge
u pokušaju bekstva
od samog sebe
sve dalje i dalje zalazile
u dubine Nedođije
dok se u njoj nisam i sam izgubio
a onda u bezizlazu
počeo sam da pišem svoje dijagnoze,
priče iz mračnih dubina mog unutrašnjeg bića,
čupao sam ih sopstvenim rukama
iz utrobe,
želudca
džigerice
i srca
i tako natopljene krvlju
zaraženom
tvojim
strahovima
i tugama
koje su mi u amanet ostale
bacao sam ih pred ljude
koji su ih
pesmama
nazivali.
A sa svakom pesmom
sam od sveta bio sve dalji
samo sam tebi bio bliži
jer koliko god daleko pobegao
i u Nedođiji me lako nađeš.
Nanjušiš krvav trag
mojih žudnji
obiđeš me
ali mi nikad put iz nje ne pokažeš.
Voliš da me imaš tu,
u zabiti mog sopstvenog bića,
da se vratiš svaki put kad sadista u tebi
poželi da mu se potčini mazohista u meni
jer moje zveri ti odavno ne mogu ništa
pripitomila ih je
i nahranila ruka tvoja
pa pred tobom zaboravljaju
na krvoločnosti
i ponizno spuštaju glavu
ne bi li bile pomažene
od strane svog gospopdara.
Moji strahovi te odavno ne plaše,
uspavani su tvojim slatkorečivostima
i prestravljeni uskraćivanjem istih
sada,
plašiš ti njih.
Moji mrakovi te ne gutaju
jer odavno tvoja svetlost obasjala je njih
znaš im sve skrivene zabiti,
kutke,
i podrume.
Moje reči te više ne pogađaju
pune su ti ih uši
od onih
natopljenih ljubavlju
preko onih prošaranih setom
do onih zadojenih mržnjom.
Odavno ti se ni imena ne sećam
da moram novo da ti dam
glasilo bi
Poznavanje Mene.

Zveri ti moje nisu mogle ništa
ali su mene krvnički
mučile
ujedale
i suštine
mi na sve četiri strane sveta raznosile
sve dok me nisu naučile
da preživeti
i sebe
i druge
znači
prihvatiti
nepoštene izbore,
ostavljanja,
napuštanja,
i bežanja.
Da preživeti
znači prihvatiti
da je život
skup bolnih dana
prošaranih srećom
koja prođe
i otrči kao gazela
lovljena čoporom lavova
i samo tuga ostane.
Tvoje gazele su umakle mojim lavovima
koji su bili pitomiji od domaćih mačaka
nisu znali da te stignu
i da rastrgnu
pa da se hranim lešinama
tvog postojanja
ali su me naučili da u životu
dok je sećanja
ništa ne prolazi
pa ni ljubav.
Put iz Nedođije
sam sam našao,
nema me više tamo
gde je bilo sve po tvom
ali joj se vratim
u besanim noćima,
sebi starom
i mojim zverima
da prenoćim
među njihovim krznima
da ih pustim
da mi se sa telom igraju,
da me kandžama razderu
i zubima izglođu
pa da krvlju svojom
o tebi opet ponešto napišem
jer rekoh ti
možda smo mi i rođeni
zbog tog da
od nas jednog dana
nastane pesma nad pesmama
pa da se onda rastanemo
kao da se do dna bola
i vrhunca
sopstvenih ushićenja
i poznavanja
nismo imali.
I nemoj mi reći
da lupam,
romantizujem
i da smo puka slučajnost,
produkt dva usamljena uma
koja su izmislila i dopustila
sebi više nego što bi smela,
nemoj mi reći da smo nastali
zamahom krila leptir
negde iznad polja Flandrije
jer znaš da u slučajnosti
od kad tebe znam ne verujem.
Ništa na ovoj našoj maloj Zemlji
ne biva slučajno
živimo u galaksiji
gde se planete okreću
oko užarene lopte,
gde crne rupe gutaju
sve pred sobom u zaborav,
gde komete lete
abnormalnim brzinama
pored nas a ni
jedna nas ne udara
a mi i dalje idemo
na posao,
radujemo se,
pevamo,
tugujemo
plešmo,
plačemo
i smejemo se.
Ništa u vezi nas
sa nama
i oko nas
nije slučajnost
sve je unapred
uređeno
i određeno.
Nismo mi zbir slučajnosti,
životnih okolnosti
i društvenih dešavanja
mi smo stari koliko i vasiona cela,
kosti su nam od delova
velikog praska sastavljene
u njima nosimo zvezdane ostatke
postojimo od davnina
i nismo se tek tako sreli,
mi smo se znali
i pre nego što smo se
telima upoznali
nešto se u nama
magnetski
privuklo
i nije do tebe
i nije do mene
do vasione je.

III

Možda sam se rodio
da me znaju po pesmama
napisanim tebi.
Možda sam na ovaj svet
jednog hladnog decembra došao
da sve tvoje običnosti koje su atrofirale
zbog straha od drugih
pretvorim u neobičnosti.
Možda sam ja rođen
da prepoznam
da ti niko nikad neće pisati pesme
jer suštine su ti u tuđim očima male i nebitne
tvoja lepota je drugima obična i ništavna
samo je u mojim nestvarna.
Možda sam rođen
da zbog mene zauvek
živiš u mojim rečima
a možda je sve u tebi rođeno
baš takvo kakvo jeste
da bi probudilo u meni pesnika
da o tebi pišem tako i toliko
da ne umremo ni ti ni ja dugo pošto
nas na ovom svetu ne bude više.
Možda sam rođen
da ti napišem
pesmu
nad
pesmama
da te pamte kao
Matijinu Veru,
Mešinu Darinku,
Tominu Danku…
Možda sam rođen
da te tako tesno
i intimno imam
kao što te niko
nikada imati neće
da ulijem u tebe
sopstveni krvotok,
suze,
spermu
i znoj
a onda
kad ne ostane ništa od mene
da se vratim sebi
putem kojim sam do
tvog srca i došao
samo ovog puta ne poletno
radosno
već izranavljenih nogu
i slomljenog duha
jer
najtrnovitiji su putevi kojima se vraćaš samom sebi
a onda tako ranjen shvatim da ja ipak pripadam samo tebi.
I možda smo se mi rodili
da se nikad ne rastanemo
dok je sveta i veka
da se iz života u život nalazimo
i nikad u potpunosti nemamo
da se tajno volimo
da se od drugih pozajmljujemo
ali da se i pored toga
bar u mislima
nikada ne pustimo.

Možda sam poslednji
od moje vrste sanjara
koji veruju u
beskonačno
i zauvek
i možda sam rođen
da ti baš takav budem
prvi i poslednji
da te zasmejavam
mojim pričama o neprolaznosti
a onda da te pustim
onima
što žive za odmah i sad
da te dele i raznose svojim
rukama po njihovim životima
i ostavljaju te u zaboravima
kad im dosadiš
kad te izližu kao preterano islušanu ploču
kad im tvoje noge i grudi ne budu više jedre
kad im tvoja lepota postane ružna i dosadna
a onda me, tugo moja, pozovi
jer samo u mojim očima je beskrajno neprolazna
jer nikad nije bila oblikovana obrisima tvog izgleda
već tvojim unutrašnjostima koje sam godinama
istraživao, osvetljavao i otkrivao.
Možda sam se samo rodio
da te volim
u ovu noć
vrelu kao međunožje
nimfomanke
koja gori sama u ognju strasti.
I možda ništa drugo
do kraja života neću ni umeti
sem da te volim i o tome pišem
možda je to moja svrha
da od tvojih običnosti
stvaram nestvarnosti.
Ali se ne žalim
dobar je to život
pa makar i na papiru.
Možda sam se samo rodio
da bih te imao u ovu noć
gladnu strasti
kao čopor
razularenih zveri
spremnih da rastrgnu
svakog ko im se
nađe na putu.
I zato dajem moje telo
tvojim zverima
da ga poglođu do kosti,
neka moje meso
nahrani tvoje slabosti
i neka moja krv napije
ove noći tvoje tuge
da zaspe i
da zaborave
da nas
od sutra
ne čekaju
doživotna
zajednička jutra.
A kada
ti se snovi otrezne
pusti me da ti opet
umrem u očima
jer to nije kraj
to je početak novih nas
jer sve smrti sveta
sprečiti me neče
da ti se u očima
još jači
i veličanstveniji
oživim
i rodim.
Kažem ti
ni sve smrti
ni sve mržnje sveta
sprečiti me da te volim neće.

IV

Jednom sam ti pričao da bih voleo da umrem
u tvom zagrljaju,na Dorćolu,
u jednospratnoj kući sa malim dvorištem
i staklenim vratima obloženim kovanim gvožđem
ali ako to ne bude Dorćol
i ako to ne bude na tvojim grudima
voleo bih da budem sam u tom času.
Smrt je kraj jedne istorije.
Smrt je sveta, čista, intimna i lepa.
Ako to ne bude Dorćol
voleo bih da to bude klupa na Zemunskom keju
u neko toplo veče
dok gledam kako se labudovi povlače
na spavanje po skrivenim vrbacima.
Kada umrem
voleo bih da to bude kada cvetaju Lipe
da polože moje telo
u raku ispod jedne
bez kovčega i puno reči
neka neko pročita nešto
od Miljkovića
ili Cvetajeve
a onda me
umotanog u lan
u zemlju spustite
neka me lomi korenje drveća
dok sa njim ne srastem i
ne postanem
deo njega
čiji će kiseonik
tvoja deca
i deca njihove dece
jednoga dana udisati.
Neka koreni lome moje mrtve kosti
kad koren za života nisam umeo da pustim
nigde drugde do u srcu tvome
u kom mesta za njega nije bilo
pa sam nemajući ni
zemlje ni korena
umesto stamenog hrasta
postao ptica.
Nosili su me vetrovi,
ponekad bi se pretvarao
u čoveka
pa se selio
iz ruke u ruku,
davao se do poslednjeg atoma
u tuđim krevetima,
crpela su me tuđa tela,
uzdisao sam na tuđim grudima
i gubio se među tuđim nogama
a onda opet uzimao naličje ptice
i odletao
dok
opet nisam do tebe doleteo
i shvatio kako su
sva prethodna
davanja
i uzimanja
bila dim i prašina
jer telom možeš
iz niskih pobuda,
želja
i prkosa
da trguješ
ali
jednom
dušu
kad daš
nju
više
nikada
nikome
ne poklanjaš.

V

Jednom,
ću ti napisati knjigu i na knjizi posvetu:
“Tebi, čije su tišine razorile moj svet, od onog koji ti je poraze pretvarao u uspehe, dok sam poražen postao zbog tebe nije.”

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top