Tišina je ispričana bajka

Ne volim tišine.
Ne puštaj me nikad njima.
Ljudi se u tišini leče ja se u tišini razboljevam.
Ljudi u tišinama nalaze spokoj ja nalazim strahove.
Ljudi u tišini nalaze mir mene stignu svi nemiri ovog sveta.
Ne puštaj me tišinama, ja nisam kao drugi ljudi ne leči me onim čime bi se drugi lečili.

U tišinama sve moje tuge  metastaziraju u usamljenosnosti a samoće polude. Protresu sve u meni. Izmeste tektonske ploče duše pa eruptiraju naizgled ugasli vulkani starih želja i kroz mene kao lava opet poteku sva stremljenja koja sam zaboravio, sva nadanja koja sam sahranio, svi oni ja koje sam usmrtio. Ne ostavljaj me u tišinama, jer u tišini hiljadu monstruma u meni oživi, tišina je ispričana bajka , a ja, ja od bajki živim, ne nudi mi realnosti, prekratak je ovaj život da bi me realno i dosadno zanimalo. Ne puštaj me tišinama to je najgore što možeš da mi uradiš.
Plaše me tišine. Tišine vrište istinu koju pokušavaš da zamaskiraš bukom. Tišine su amputirane reči nikad izgoverene. Tišine su zgarišta ljubavi, strasti i srama. Tišine su ništa. Iz tišine smo postali i u tišinu ćemo otići.
Zato ti kažem ne ostavljaj me u tišinama, u njima se hranim samim sobom, glođem sopstvene svrhe i preispitujem sopstveno postojanje, u tišini preispitam u sebi sve od filozofije antičke Grčke do naseljavanja Marsa a kamoli tebe, mene i nas, ubediću se da mi se ne sviđas Ti, da mi se ne sviđam Ja, izvršiću harakiri sopstvenih emocija, izmisliću novi svet i rodiće se po ko zna koji put neki novi Ja, a ja kad jednom umrem i opet se rodim nikad više nisam isti.
Znam šta ti pričam, ne puštaj me tišinama, previše sam puta u njima umro da sam postao zavistan od njih, tišine su opijat mog duha, jednom kad utonem u njih sa strašću narkomana ih se pridržavam. Tišina je sloboda da budeš ko god hoćeš i šta god hoćeš a ja želim da budem zatočenik nas, zato ne puštaj me tim slobodama, plašim se  odleteću predaleko, povući će me daljine na put bez povratka i zato ti kažem ne puštaj me tišinama, drži me uz sebe bukama jer ako me jednom zarobe tišine ne pružaj ruke da me protreseš i ne troši reči da mi objasniš jer moje telo te neće osećati i moje uši te neće čuti i moje srce te više neće umeti. Kada utonem u tišine tada me ne pitaj šta mi je, tada mi već odavno ništa nije, jer kako da ti kažem da u meni umiru svetovi koje sam izmaštao za nas, kako da ti kažem da se u meni gase polarne svetlosti nikad u dvoje viđene, kako da ti kažem da mi krevet postaje jednokrevetan i srce i grudni koš za broj manji, kako da ti kažem bilo šta drugo sem “beži iz mene jer ugušićeš se u meni”.

Ne ostavljaj me samog u tišinama,
u njima vidim sebe tamo gde se nisam nikad pre video,
u tišinama radim ono što nikad pre nisam radio,
u tišinama raširim svoj beskraj da putuje planetom i bude šta hoće pa onda ne znam da ga skupim po poljima Norveške gde noćima opčinjeno gleda auroru borealis,
ne mogu da ga stignem dok leti po Crvenom trgu,
tužno luta po bespreglednim ravnicama Sibira,
vodi ljubav u svitanje na Kubi
ili meditira negde na planinama Nepala,
kažem ti ne ostavljaj me tišinama jer neću umeti da se ponovo skupim i ponovo spakujem u ovo telo od 30 decembara skovano.

Ne ostavljaj me u tišinama, mnogo je njih zbog ćutanja omanjalo u meni, postale su mi male njihove misli, još manje njihove želje a kako su mi tek male bile njihove ljubavi o tome da vam ne pričam a onda ne znam šta ću sa njima, niti mogu da ih koristim, niti da ih bacim pa ih onda odložim, kako se i odlažu stare stvari u neku kutiju, u neki podrum u meni, za neke dane kad se i ja smanjim pa mi možda budu po meri. A onda zaboravim na njih pa napada prašina, nakupe se talozi tuga i frustracija po njima koje guraš u taj isti podrum u sebi pa oni onda nagrizaju i kutiju i ljude pa jedan dan kad ih istreseš iz sebe shvatiš da su poglodani kao stare bakine i mamine venčanice skrivene po tavanima kojima su se miševi gostili godinama e tako vam je i sa ljudima koje zaboravite u sebi samo što u nama ne borave miševi nego aligatori frustracija i demoni ega koji kao čuvari u nama čuvaju sve one koji nam ne trebaju iz sebičnosti i straha da jedan dan ne ostanemo sami pa tako oštetimo ljude ni krive ni dužne sopstvenim slabostima a mogli smo to prostije i iskrenije sa njima, mogli smo da im kažemo nije do mene do tebe je, nađi nekog svog kalibra ko te neće u podrumu sopstvene duše za ne daj Bože čuvati, nađi nekog na čijoj ćeš kruni sijati umesto da u mom mraku rđas, budi nekom sve ono što sam ja hteo da budem tebi pre nego što si ubio mene u meni pa sad u sebi nemam mesta ni za tebe ni za sebe. Hajde da Ti i Ja nikad jedno u drugom ne omanjamo.
Ne ostavljaj me samog u tišinama, pridruži mi se u njima, jer smešno su prekratke noći u kojima se telima spajamo i otužno su preduge noći u kojima svako na svojoj strani grada ćutimo zbog straha da ono što odigramo telima ne možemo da potkrepimo i rečima i zato hajde noćas da vodimo ljubav samo rečima, ne idimo noćas vukovima u nama koji će na prvi miris naših tela i na zvuk otkopčavanja šlica da polude i da rastrgnu jedno drugo. Pustimo predatore da spavaju i zaplešimo tango sintagmama, pribijemo se jedno uz drugo komplimentima, doživimo orgazam najmračnijim ispovestima jer nema veće bliskosti od one kad se sudarite sopstvenim tamama. Hajde da zapljusnemo jedno drugo rečima koje nikad nikom nismo rekli, reci mi sve čega se stidiš i ja ću da učinim da se time i ponosiš. Pusti stare grehove neka pljušte po nama, neka nam ulube lobanje pa tako polupani i oštećeni da se volimo.
Grli mi nesavršenosti, voleću ti mane.
Pusti suze neka kao bujica poteku iz očiju, da isperemo sve one iz nas koji su u nama ostali, da zatvorimo turističke atrakcije naših ličnosti i naših tela kojima smo druge privlačili, da isplačemo iz sebe njihove strahove i njihove zadivljenosti koje smo sebično čuvali, da im kažemo “izvini ali ostavljam te nema više mesta u meni za tebe“ i da opet budemo tako čisto nevini i prazni jedno pred drugim, a onda pričaj i pusti me da ćutim, da prvi put prostrem svoje tišine po beskrajnim tonalitetima tvog glasa i tvojih priča da ćute i upijaju svaku tvoju reč, otvori mi grudi da opružim u njima svoje srce da sa tvojim zajedno kuca, nasloni svoju glavu na moju međusobno da se mislima opijamo, stegni me za ruke čvrsto zglobovi jedan u drugi da nam se urežu,vene i krvotoci da nam se povežu, jedna krv kroz nas da poteče, ona jarko crvena, arterijska, koja znači život jer jedno bez drugog smo ništa a zajedno smo sve. A onda od reči umorni i duševno prazni probudimo zveri u nama, da telima izbrišemo sve tragove koje su drugi pre nas tu ostavili, da zaboravimo prošlost i krenemo u novo sutra čisti, nasmejani, osveštani i blagoslovljeni od sebe samih jer samo sebi samima i možemo suditi. Hajde da se sretnemo kao da se prvi put srećemo. Da ostavimo mozgove ispred vrata spavaće sobe, da oderemo kožu prstima i zapalimo strasti jezicima, da se polupamo grudnim koševima i zavežemo rukama jedno za drugo, da nas tako sastavljene ni jedno jutro ne rastavi.
Ja hoću da plešemo na kiši nasmejani i mokri, da vodimo ljubav u kolima na svakom stajalištu na koje nas put nanese, da gledamo zalazak Sunca u Toskani i svitanje u Provansi, da obiđemo sve Moskovske podzemne železnice, da motorom predjemo rutu 666 i nogama obidjemo svih 4.265 km Pacifičke kreste dok nam je nebo tavanica spavaće sobe.
Hoću da ceo svet bude mali pred našom veličinom.
Hoću da znam tačan broj centimetara od ugla tvoje usne do klavikule i koliko je poljubaca potrebno da se u toku strasti usnama obljubi taj deo tvoga tela.
Hoću da se imamo mozgom, dušom i telom dok ne umremo. Da nikad ne odustanemo jedno od drugog, da se borimo sa svetom, moralom i ljudima na putu do obećanog raja jer najteži putevi vode do najlepših destinacija – do tebe i mene u beskonačnosti.
Hoću da nam nikad jedno drugog ne bude dosta. Zakovao bih svoje šake za tvoje da nam dodira nikad više ne manjka, da idemo tako svetom zauvek spojeni i ludi pa i ako počnemo da se mrzimo želim da se zajedno mrzimo i iznova posle svake mržnje da učimo da se još više volimo.
Razbio bih svoju dušu o tvoju i stvorio velikim praskom nove univerzume, galaksije i svetove samo za nas sa novim zakonima fizike po kojima bi dve duše mogle da žive u jednom telu. Jer zbog tebe sve što nikada nisam želeo, hteo i mogao sada bih uradio. Jednom sam ti rekao da sam ja reka koja neprestano teče i ni u koga se ne uliva, nemam svoje ušće, izvirem iz sebe samog i ulivam se u svoj izvor, tečem i prolazim a stalno sam isti, rekao sam ti i da u meni nema mesta za nove pritoke i tuđe obale a sada ti kažem razbucaj mi korita, izgradi brane, skreni mi tokove ka tvojim ušćima, pusti da se ulijem u tebe, neka moj eros zapljusne obalu tvoje psihe.

Lezi mi na grudi i reci mi kako te je umorila zemlja, kako ti je dosadila tišina i da želiš da te utopi jedna baš ovakva reka.