Tog dana
kad su sa postolja
skidali beogradskog Pobednika
a gubitnik
u meni
se dizao na presto
shvatio sam
da mi ne trebaš ti
jer sa tobom sam
kao i on
visok i sjajan
ali samo iz daleka
izbliza
unutrašnjost
mi je puna
rupa
i praznina
koje su tvoje
detonacije
ravnodušnosti
i nemarnosti
u meni ostavile
i nikada ih popravile.
Tog dana
dok sam ga gledao
kako leži bespomoćno
rasklimatanog mača
zagledao sam mu se u oči
on je video ratove,
okupacije,
rušenja
i stradanja.
On je video zaljubljivanja,
kako se ispod njega vole,
decu kako se igraju.
On je oči napojio
Dunavom i Savom
kao niko pre njega.
Njega su šibali
vetrovi,
kiše
i snegovi
ali nikad nije odustao
i mač svoj ispustio
niti ga je soko napustio.
Tog dana
sam ptico moja
shvatio
da sam zbog tebe
mač položio
a tvoje misli
su od mene
odletele predaleko
samo ti telo
još u rukama mojim leži.
Tog dana
kad su skidali
beogradskog Pobednika
ja sam u sebi ubio gubitnika
i shvatio
da mi ne trebaš ti
već neko ko će moći
da podnese mene celog
neko ko neće na delove
komadati moje suštine
i lešinarski konzumirati
ono što mu odgovara
i odbacivati ono što prezire.
Treba mi neko
ko će moći
da proguta
i svari
moje principe
i stavove
bez žvakanja.
Neko kome neće
zastajati knedla u grlu
zbog onoga što mislim,
govorim
i pokazujem.
Treba mi neko
ko će da se ponosi
mojim uspesima,
razmiŠljanjima
i delima.
Neko ko će sa ushićenjem
da priča o mojim delima
a ne da bez glasa spušta glavu.
Treba mi neko
ko će da razume
svu nevinost
mojih besciljnih dečijih lutanja,
svu težinu i prokletstvo
mog veltšmerca
i da kaže:
“O sve će to mili moj
prekriti ruzmarin, snegovi i šaš…”,
neko ko će moći da podnese
moje padove
a
da na svojim nogama
čvrsto ostane.
Treba mi neko
ko sa mojim tišinama
neće da se bori
nego će umeti da ih razume
i da ih voli.
Neko sa plućima dovoljno velikim
da udahne sav vazduh ovog sveta
i da bez straha uroni
u suštine mog bića
a da se u njima ne udavi.
Neko ko će smeti
da se zagleda
u mračne dubine moje duše
a da zgađeno i uplašeno
ne okrene glavu.
Treba mi neko
ko zna rukama
da zagrli dušu
a ne samo telo,
neko ko prstima
osim odeće zna da skine
i strahove,
besove
i frustracije
sa uma,
duše
i tela.
Treba mi neko
čiji će pogled
na plus 40
da me zaledi
i na minus 10
buktinju u meni da zapali.
Treba mi neko
da se imamo
kako se nemaju ostali ljudi
bezobrazno,
perverzno
i strasno.
Treba mi neko
dostojan
Odisejevih putovanja,
neko ko će bez straha
sa mnom umeti da stoji
ruku pod ruku
na vetrometinama života,
da se sa mnom naginje
nad ambisima sveta,
da sa mnom juriša na
barikade morala
jer mu je dosta
svakodnevnog
umiranja,
sažinjanja
i povinovanja
pred onim
što su nam drugi
odredili kao
normalno,
poželjno
i prihvatljivo.
Treba mi neko
dovoljno puta
živ sahranjivan
ko se ne plaši
da od svog života
napravi remek delo
jednostavnim:
“Jebe mi se za sve
što ste od mene očekivali
jer ja nisam
skup
tuđih želja
već produkt
svojih ideala.”
Treba mi neko
ko se ne plaši
hvatanja u koštac
sa tuđim demonima,
neko ko će
da pokrene revolucije
u mom uspavanom umu,
da razbije nesigurnosti,
uspava anksioznosti,
zagrli usamljenosti
i ubedi me
da sam lep
i vredan
i da sam daleko od onog
sto su mi drugi govorili
i u glavu mi utuvili.
Treba mi neko
ko ume da voli
bez da se ne boji.
Neko ko vidi
da teška današnjica
može da se pretvori
u prelepu sutrašnjicu.
Treba mi neko
ko zna šta ne zna
i siguran je u ono što zna.
Treba mi neko
ko zna
suptilnu umetnost šetanja
po izranavljenoj duši,
neko ko zna cenu
neispunjenih želja
i koliko one umeju da bole.
Treba mi neko
ko zna
da vremenom ne prođe
sve što te boli
i svako koga voliš.
Treba mi neko
ko ume da mi pokaže
da su blizine lepše
od daljina
u koje čežnjivo gledam.
Treba mi neko
da u decembru okiti jelku,
da u junu spakuje letnje stvari u kofere,
da u oktobru kad od sveta bežim u sebe ,
da me vrati u 4 zida koja zovem kućom,
da u januaru moje beživotnosti pretvara u živosti.
Treba mi neko
sa kim će noć
da bude prekratka
i treba mi noć
zbog koje neću moći
ujutru da se oporavim
Treba mi neko
čije me je međunožje
svake sekunde željno
a usne uvek gladne
Treba mi neko
u čijim očima živi
cela vaseljana
neko ko neće biti
tucanje tela
nego jebanje svemira.
Treba mi neko
ko ce noć da zameni za dan
da se druži sa mojim insomnijama
dok onemoćali i goli
čitamo Prevera
i raspravljamo
da li je Tarkovski
precenjen ili potcenjen.
Treba mi neko
kroz čije su ruke prošli
kilometri tuđe kože
i čija je duša
bezbroj puta ušivana i zašivana.
Treba mi neko
ko zna
da je
“volim te”
kad se skotrlja sa usana
samo reč
i ništa više,
često jeftina,
izlizana
i bolno neoriginalna.
Neko ko zna
da se ljubav
rađa,
živi
i umire
u očima.
Treba mi neko
čija se hrabrost
graniči sa ludošću.
Treba mi,
treba mi neko
ko nisi ti.
No Comments