Posted on 26. August 2018.

Upali mrak da se upoznamo

Tekstovi

Postoje noći koje te promene.
Noći u kojima je krevet od zida do zida, grlo bez glasnih žica a soba bez vrata i prozora da pobegneš iz nje. Da, postoje noći koje te promene, to su one noći koje te osude da se u ogledalu vidiš kakav jesi, suoče te sa samim sobom i umesto u san uvedu u totalnu budnost, ubiju svaku lucidnost i pojačaju ti samosvesnost, izvedu te iz tela da posmatraš sebe kakav si bio, kakav si postao i šta si radio, ukažu ti na svaku manu i svaku grešku. Noć ima moć da u njenom mraku najjasnije vidiš stvari, samo ako hoćes jer u tami zablude najjače zasvetle. Čoveka ako hoćes do srži da upoznaš upoznaj ga po mraku, tad je ono što jeste, mrak je za upoznavanje suština a dan je za ono što se pretvaramo da jesmo a nismo. Kada mrak padne tada čovek svane.

Dan je da sakriješ i zauzdaš sebe, svoje demone, mane, požude i strasti. Dan ih maskira gužvama i bukama ali noć je ta koja ih tišinama otkrije i oslobodi, pa kao razularena pseta puštena sa lanca sa smirajem dana nahrupe iz čoveka da pokažu sve što su preko dana skrivajući se u njemu sputavli. Tada ti mrak odere koprenu iluzija sa lica i ostavi te slomljenog da se skupljaš i sastavljaš po sobi do jutra.

Posle jedne takve noći, dočekao sam zoru Ja ničiji.
Jedna noć bez tebe, bez sna me je promenila i otreznila. U samrtnim tišinama noći sve istine izađu na videlo, sve što si u sebi sakrio i učaurio ispuzi iz tebe po mraku. Iz mene su izgmizali strahovi, tuge i besovi i ni jedan nije bio moj, ispuzale su tuđe frustracije i tuđe ljubavi. Iz mene je izašlo sve ono što su drugi izgubili ili namerno u meni ostavili a ja se sa tim srodio. Ništa u meni nije pripadalo meni, sem fizičkog izgleda. Sve je bilo tuđe. Tog jutra sam shvatio da su sve moje suštine kojima se toliko hvalim utihnule i zamrle i da je moja unutrašnjost postala samo rezbarija tuđih potreba koje sam mahnito izbacivao iz sebe napolje tražeći ruševine sebe pod tuđim kršem u meni. Nema većeg zločina nego kad se sam u sebi izgubiš, kada sam sebe zaboraviš zbog drugih, zbog straha da ih ne izgubiš. A onda sam video iskonskog sebe na dnu sebe, u mračnim odajama sopstvenog postojanja kako pokošene leže sve moje svojstvenosti i suštine pokošene tuđim ravnodušnostma, neuzvraćenim ljubavima, mojim nepažnjama, stidom i mojim potrebama da drugima udovoljim. Ubijao sam ih dan po dan, godinu po godinu sve dok nisam postao ono što nisam ubeđujući sebe da jesam. I tada sam na njihovom groblju, na groblju sebe, pao i zaplakao, ne suzama muškarca, ni suzama ljubavnika, čak ni suzama deteta, već suzama očajnika. Natapao sam suzama tlo ispod kog sam sve svoje zakopao i onda sam shvatio da ništa moje nije umrlo nego se samo ućutalo  i čekalo trenutak da mu se vratim, da ga zalijem i oživim, da prihvatim sebe kakav jesam, jer čovek se nikad suštinski ne menja,esencija našeg istinskog bića nikad ne umire već se samo kurvinski zbog drugih prilagođava da bi im bili bolji ili da bi im valjali. U toj noći su oživele sve moje unutrašnje lepote, u toj praznini grudnog koša rascvetali su se u meni ponovo crveni božuri želja, oživeli su ponovo svi tonaliteti mojih buka, razgranala ludila i provrištale su sve dugo ućutkivane tišine koje su me budeći rekle :
Dosta je bilo ćutanja, čekanja i samotnog tugovanja. Vreme ti je opet za smejanja, lutanja i radovanja. Preboleo si,  probudi se idi na Dunav baci sve iz sebe u vodu i ponovo živi.

Tog jutra sam se probudio Ja ničiji, ali više svoj nego ikada pre. I to je bilo dovoljno. Nekada moraš da izbaciš sve iz sebe i da ostaneš sam sa sobom u sebi, da istražuješ svoje unutrašnjosti a ne da ih zatrpavaš drugim ljudima, nekad moraš da se otrgneš iz zagrljaja onih koji te vole i da pustiš da te samog šibaju oluje života dok ne naučiš samo na svoje dve noge da se oslanjaš, moraš naučiti da ostaviš i one ljubavi koje ti nisu uzvraćene ma kako tebi velike bile i ma kakve grandioznosti u tebi budile, moraš naučiti da si od svemirske prašine stvoren, da su ti čestice svemira milijardama godina stare u kostima. Moraš naučiti da si ti Sunce, ne daj tuđim mrakovima da pomrače svetlost kojom sijaš.

Tog jutra sam se probudio Ja ničiji. Tog jutra postao sam kult za sebe i naškrabao na komadu papira manifest za sva buduća pripadanja. I od tada sebi ponavljam:

Moje telo je hram.
Ne puštam u njega svakoga niti penetriram one čija unutrašnjost liči na magacine i smetlišta puna napuštenosti i frustracija. 
Moje telo je hram pristupi mu sa poštovanjem i održaću ti njime liturgiju koje ćeš se sećati do kraja života. Blagosiljaću ti sve delove tela i uma takvim čudima kakva posle mene nećeš doživeti. Priđi mu sa nepoštovanjem i neću ti ga otvoriti. Moje ruke će ostati nepokretne, moje usne neme, moje oči te neće registrovati a srce će te neće prepoznati. Moje telo i sve što je u njemu je moj hram. Ako dolaziš na hodočašća po meni čini to sa naklonom, nemaju mnogi šansu da se na bilo koji način sa mnom spajaju. Moje telo je moj hram. Postupaj sa njim kao da je sveto. Klanjaj mu se i poklanjaj i nikad ti ništa neće uskratiti. Oskrnavi ga i više ga nikada nećeš imati. 
Kad prestaneš da veruješ u njega okreni se i tiho izađi i više mu se ne vraćaj.

Moje telo je moj hram.
Pristupi mu kao svetilištu, jer nisam ja više egzotično ostrvo, puno šarenih ptica i bistre vode na kojem ćeš da letuješ.
Nisam ja geografska destinacija koju ćeš da obiđes na godišnjem odmoru od svog života.
Nisam ja turistička senzacija koju ćeš iz radoznalosti da posetiš i ubrzo da zaboraviš.
Nisam ja psihijatar na čijem ćeš ramenu da lečiš svoje tuge i ostavljaš svoje strahove meni u nasleđe kad u pola noći kreneš iz mog kreveta.
Nisam ja uspavanka za tvoje anksioznosti ni sa svojima ne znam šta ću.
Nisam ja telo za zadovoljavanje tvojih požuda i strasti.
Nisam ja lek. Ne leči se sa mnom.
Ljudi od ljudi ne treba da se leče ljudima.
I zato ne prilazi mi sa svojim slomljenostima,
nesigurnostima
i strahovima
nemam više vremena za tuđe sjebanosti,
predugo su me tuđe nesigurnosti slamale
neću više svratišta na klimavim temeljima da gradim
vreme je za velelepne katedrale.

Postoje noći koje te otrezne  samo ako ih pustiš i udubiš se u njihovu tišinu. Ja sam od noćne tišine dugo bežao.
Šaputale su mi zvezde predugo tužnu istinu o tebi, a ja zagledan u tvoje oči i zaljubljen u tvoj glas nisam čuo šaputanja koja su govorila:
Zapuši uši i ne slušaj, zažmuri i ne gledaj .
Postoje ljudi u čiju neistinu uvek poveruješ.
I nije do tebe, tvojih slabosti i naivnosti.
Do njih je.
Pogledima, telima i rečima dodaju težinu laži pa poveruješ iako znaš da ne bi trebalo.
Opojni su, zavodljivi i otrovni.
Zbog njih olako pomračiš svoju svetlost i uroniš u njihovu tamu. 
Od takvih se ne čuva.
Od takvih se beži.
Daleko.

I zato ne pravite od ljudi Bogove ma koliko vam se činilo da jesu, Bog je u vama, ne klečite pred drugima, ma dođavola ne klečite ni pred sobom nego hodajte uspravne glave uvek ka sunčanoj strani…

You Might Also Like

Back to top
%d bloggers like this: