zamisli kraljnedodjije kralj nedodjije
Posted on 23/06/2019

Zamisli

BLOG/ Tekstovi

Zamisli
kako bi bilo lepo
da jedne nedelje
kao što je ova
napustimo
sve što imamo,
sve što jesmo
i sve što nas određuje.

Zamisli
kako bi bilo lepo
otići
jednom
negde daleko
od rodbine
i dušebrižnika
od prijatelja
i neprijatelja
od znanih
i neznanih,
tamo
gde nas niko ne zna,
gde nam niko ne želi dobro
i ne brine šta radimo u četiri zida.

Zamisli
kako bi bilo lepo
otići
jednog
dana
negde,
gde nema
sveštenika,
Crkve
i ljudi.
Negde
gde telesnost nije greh.
Gde mala deca ne plaču
pod telima duhovnika.
Gde nije propisano
šta smemo a šta ne.
Negde,
gde su bulevari putevi
u bolje sutra
a ne ceste za
naporne poslove
i povratke u postelje
onih koje ne volimo.
Negde,
gde mostovi
spajaju ljude
i nisu u službi
samoubica.

Zamisli
kako bi bilo lepo
otići negde
gde ne stižu vesti
o rekama krvi
koje teku
ulicama Sirije,
o mrtvoj deci
sa nezatvorenim
staklenim očima
u kojima se ogleda
jedno tužno nebo
iz čijih oblaka
padaju bombe
a ne letnje kiše.
Ne slušati
i ne znati
ništa
o neprocvetaloj mladosti
bačenoj kao potrošno dobro
u prašinu
tvrdog tla
iz kog
nikad neće nicati cvetovi
jer je krvlju nevinosti
toliko podojeno
da iz njega
nikad ništa
nići neće.

Zamisli
kako bi bilo lepo
ostaviti život,
ne poneti
ni kofere
ni slike
ni sećanja
ni uspomene.
Nego otputovati
samo sa ovim što
u grudima imamo
i živeti
ponovo,
ispočetka,
divlje
i nesputano.

Zamisli
kako bi bilo lepo
opet se roditi u trideset i nešto
i ponovo učiti kako da
hodaš
pricaš
misliš
i živiš.
Ali ovoga puta u dvoje.

Zamisli
kako bi bilo lepo
ti ulaziš u kola
i pitaš me kuda,
ja te pogledam u oči,
nasmejem se
i kažem
sa tobom
do kraja naših života
uvek svuda
i planeta postaje
naše privatno igralište
pa se ljubimo
u L`Atelier des Lumieres galeriji
u Parizu
dok se po zidovima
van Gogovi
suncokreti
pretvaraju u zvezdanu noć.
Zamisli
čekam te na
Teatraljnajoj stanici
dok se spuštaš
sa Crvenog trga
da ruke zagrejem
među tvojim butinama
dok se smeješ
mojim uvek promrzlim prstima
a onda ih uzimaš
i duvaš u njih
dok me pogledom
u koji staje
čitav jedan svet,
moj svet,
gledaš u oči.
Zamisli
strašnu zimu
u kojoj te teram
da pređemo
zaleđeni
Beringov moreuz
jer me na ovom svetu
sem tvoje ruke
u mestu
ne mogu zadržati
ni gradovi
ni države
ni granice.
Jer samo ti si
ono što me na zemlji
održava
i sprečava
da ne vinem svoje suštine
u bespregledna bespuća mraka
i opet se rodim kao cvet.

Zamisli
Kako bi bilo lepo
zaboraviti na grehe
iz prošlog života.
Na varanja
i laganja.
Na tugovanja
i samovanja.
Kako bi bilo lepo
zaboraviti da smo se
od drugih otimali
i nama davali.
Zaboraviti
Da smo se na prstima
po tuđim podovima šunjali
da ne zaškripi tlo
pod našim nogama u pola noći
i u tuđe krevete tiho uvlačili.
Kako bi bilo lepo zaboraviti
da smo na tuđim suzama
sreću mi nesrećni gradili.

Zamisli
Kako bi bilo lepo
da smo se odmah našli
da su svi podovi
ovog sveta bili naši
da smo se
po njima
slobodno
šetali,
hodali,
i jebali
a ne
skrivali
i šunjali.
Da su svi prozori
bili naši
da se nismo krili
iza zatvorenih zavesa
da nas ne vide
brižni neprijatelji
i jos brižniji prijatelji.

Zamisli
kako bi bilo lepo
da smo smeli sve što nismo,
gde bi nam bio kraj, tugo moja?

Zamisli
kako bi bilo lepo
da smo tišinama
odavali počast ljubavi
a ne minut ćutanja krajevima.

Zamisli
kako bi bilo lepo
da su nam ruke
služile da se
nikad ne pustimo
a ne da
se sa njima jedno
drugom iz života odgurnemo.
Pljunuli smo
na njihovu svrhu
jer ruke služe
za grljenja
i čuvanja
a ne za
prekrštanja
i odbacivanja.

Zamisli
kako bi bilo lepo
da smo tada znali
sve što sada znamo
koliko sreće
ne bi bilo
uzaludno
proćerdano,
zgaženo
i bačeno.

Zamisli
Kako bi bilo lepo
opet se roditi u trideset i nešto
i ponovo učiti kako da
hodaš
pricaš
misliš
i živiš.
Ali ovoga puta u dvoje.

Zamisli
kako bi bilo lepo
imati neki trem
sa kog pucaju pogledi
na daljine
i planine
i na njemu dve stolice za ljuljanje
i u njima
ti i ja ćutimo
pogledamo se samo očima
i znamo sve
što bi jedno drugom rečima
rekli.
Jer to smo mi.
Reči smo godinama
u poglede prevodili
dok nam nisu postale nepotrebne.

Zamisli
kako bi bilo lepo
voditi ljubav dugo
na planinskim livadama
pod zvezdama
i dočekivati jutra
u travi
dok smeh odzvanja
prostranstvima.
Kako bi bilo lepo pobeći
u tako dalek beskraj
iz kog nema smisla tražiti izlaz,
jer besmislenost
nam je i ovako
uvek bila
drugo ime.
Zar ne?

Zamisli
Kako bi bilo lepo
umreti jedne nedelje
na tvojim raskosnim grudima
negde posle 3 popodne,
Kad pošten svet odmara
da nikog ne uznemirim,
da mislis da spavam
tamo na tebi gde je moja glava
najviše volela da bude
slušajući zvuke tvoga srca.

Zamisli
kako bi bilo lepo
zaslužiti tu životnu sreću
i umreti
pored svega
za šta si
živeo,
disao
i u šta si jedino
sa obožavanjem gledao.
Zamisli
kako bi bilo lepo
ispustiti dušu
da poleti iz onih ruku
u čije je zagrljaje za života
uprkos svemu
i svima
neustrašivo
hrlila.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top