kraljnedodjije
Posted on 28. October 2018.

Zavisnosti moja, ime ti je čovek.

BLOG/ Tekstovi

Razne svetske zdravstvene organizacije su napravile liste najvećih zavisnosti i ubica koja su zadesila ljudsko čovečanstvo u novijoj istoriji, pobrojali su silne droge, cigarete, psihičke poremećaje i alkohol ali nekako uvek zaborave da pomenu onu jednu stvar koja u čoveku budi najveću zavisnost. A to su ljudi. Oni su početak i kraj svega, od njih i zbog njih sve kreće i sa njima i zbog njih se sve završava. Alfa i omega zavisnosti. Nema lepše droge od one kad se predoziraš čovekom, kad ti venama poteče silina života za koju nisi ni znao da može da postoji, kada ti mozgom zavladaju najsuludije misli i ideje a u grudima i srcu ti se razgranaju emocije za koje si i zaboravio da možeš da ih osećaš.

Da ljudi su droga. Pogotovu oni pravi, koji ti odgovaraju u svakom aspektu, sa kojima imaš utisak da ste od iste koštane materije napravljeni, da su vam se duše još pre rođenja lutajući vasionom srele i jedna drugoj obećale pa ste se sad na planeti zemlji sreli i našli pa jedno drugom nedostajete i pre nego što se rastanete. Uprirodi ne postoji savršenija kreacija od one zvane čovek. Da ljudi su droga, opojni su, zavodljivi i neretko toksični. Ne pitajte me kako znam.
Ja sam višegodišnji narkoman i zavisnik od ljudi i to onih toksičnih, droge i alkohol me nikad nisu privlačili niti su mi prijali ali ljudi, oh sa njima sam bio predoziran, oni su me dizali i spuštali, mojim životom i postupcima su oblačili, njihove mrakove sam konzumirao na eks kao da su najslađi nektar jer sa njihovim vrlinama nikada nisam znao šta da radim, one me nisu uzbuđivale ali mane, oh mane sam im pretvarao u veličanstvenosti. Zaranjao sam dušom u te hodajuće vreće kostiju, mesa, tetiva i mišića  tražeći im strahove i bolove, tuge koje mogu da mazim, suzama da ispiram otvorene rane i poljupcima da lečim bolove. Sada znam da samo nisam imao hrabrosti da lečim sebe, nego sam lečio druge, a problem sa slomljenim ljudima vam je taj što kad ih jednom oporavite, izvidate im rane, sastavite im psihu i zalepite pukotine oni će od vas pobeći glavom bez obzira. Ne mislite da je to zbog toga što su nezahvalni ili vas više ne vole ili im više ne trebate nego zato što ih podsećate na ono ko su i kakvi su bili. Možda ste im zalečili rane ali u njihovim očima vi ste postali ta rana. Zato ljude koje želite da volite ne treba da lečite, budite im kamen temeljac na kom mogu da se izgrađuju i napreduju ali im ne budite građevinski materijal njihove nove ličnosti jer lečenjem drugih razbolećete sebe.

Ja sam sebe zbog drugih razboleo. Sve tuđe pokvarenosti sam veštinom iskusnog majstora popravljao, dodirima sam im brisao tuđe tragove sa kože, zubima sam prekrivao stare masnice i ostavljao im nove, mojim mirisima sam potirao tuđe i mojim telom sam rušio stare i ostavljao nove obrise u krevetima, jezikom sam im kupio suze, a kurcem izbijao tugu. Svojim nesanicama sam uspavljivao tuđe anksioznosti, vraćao mir u tuđe grudi, oslobađao im pretrpane duše dok ponovo na vagi njihovih ideala nisu dosegle 21 gram, sveštenickom strpljivošću ih čistio od greha i psihijatrijskom analiticnošću ih oslobađao od strahova, fobija i tuga a onda sam ih gledao kako odlaze. Ponekad tiho, da ne primetim kako krišom nestaju, da ih ne bude sramota kad vide sebe u mojim očima, a ponekad pompezno i nadobudno da me ponize da im vratim istom merom i olakšam im odlazak, ponekad ujutru dok spavam a ponekad sakriveni pod okrilje noći. Zajedničko im je da su prilikom odlazaka ostavljali sve svoje što im više nije trebalo,ovo moje telo se petvorilo u skladište tuđih frustracija, tuga i besova koji razulareno po meni kopaju i traže bivše vlasnike, ima tu i onih koje ne znam, onih koji su se spajali sa svim mojim bivšima pa su tokom njihovog oporavka ostali u meni, ponekad se sretnemo u mojoj glavi pa sa čudom gledamo jedno u drugo ne znajući ni ko smo, ni šta smo, ni kako smo se spojili.

Odlasci takvih ljudi najviše bole, jer ste dali sve od sebe, utrošili svaki atom svog bića a niste dobili ništa a onda proradi igračka zvana ego pa reši da još više sve zakomplikuje i tek onda kada vas od sebe puste vi rešite da ne možete njih da pustite, sujeta tada povede kolo zavisnost dobije maha i postaje jača i jača i jača sve dok ne dosegnete dno, dok ne osetite da ste pali toliko nisko da nema više te dubine u koju bi mogli da potonete, pa onda poželite da se iz ponora i pakla nedostajanja tuđih suština izvučete i spasite.

A onda krene najgori deo svega toga a zove se odvikavanje. A to je ono kad se odupirete poroku i predmetu zavisnosti. To je ono doba kad noć nema kraj, a dan nema svrhu, to je onaj osećaj kada vam se svaki misić grči, pod prstima im osećate kožu, na jeziku vam leži stotine miliona reči koje bi im rekli, u očima vam se decilitri suza skupljaju kojima bi ih okupali i sprali sve što je rečeno i urađeno i tako čisti krenuli dalje. Na žalost u najvećem broju slučajeva to tako ne biva. Sa odvikavanjem od nekih ljudi isto kao i sa odvikavanjem od pušenja. Verujte mi, prošao sam oba. Kod pušenja želiš samo još jedan dim koji se pretvori u jednu cigaretu a cigareta u celu paklicu, i sav trud je bačen. Kod odvikavnja od ljudi je to samo još jedan razgovor, pa samo još jedan poljubac koji vodi u krevet, a posle toga je tišina jer telesno prazan zaćutiš da ne potegnes pitanje i da ne pokvariš trenutak, pa kad dodjes kući i opet te sačeka tišina jer telefon neće da zazvoni onda opet sve kreće ispočetka, i tad je to samo još jedna poruka jer ovaj put bi znao šta da kažeš, ovaj put imaš reči koje će da promene sve, a onda kad dobiješ ravnodušnost sa druge strane žice tu je onda još jedna, pa još jedna poruka da se objasniš i tako sve dok sam svoje dostojanstvo ne izgaziš.

Zato se treba porocima odupirati sat po sat, dan po dan, koračati pravcem suprotnim od njih, dečijim koracima, ne žuriti, da se ne sapleteš, padneš i povrediš pa se takav vratiš po utehu, već tiho, polako i dostojanstveno odlaziti, uspravnih leđa i jos uspravnije glave jer u novi život se ne ide spuštenog pogleda i iskrivljene kičme, treba biti ponosan na sebe jer si izdržao jos jedan i još jedan i još jedan dan. A onda u nekom društvu, u nekim bukama i pričama uhvatiš sebi kako se smeješ, iskreno, glasno od srca i shvatiš da si prestao da misliš i da brojiš dane, da nemaš predstavu kad ste se zadnji put čuli, pričali i videli i shvatiš da ti više nije bitno koliko je prošlo i koliko će još da prođe i tad pustiš stare navike i istrošena osećanja iz sebe i znaš da si spreman da neko nov uplovi u tebe, tvoju psihu, svest i podsvest. To je trenutak kad shvatiš da i najveća bol sa vremenom postane samo uspomena i tad si diplomirao na ljudskim odnosima. Sve posle toga je samo utvrđivanje gradiva koje traje kraće, boli manje, jer onda znas šta hoćeš, šta očekuješ, šta prolazi a šta zauvek ostaje, pa tako naučis da ceniš i čuvaš prave trenutke a one ružne koji bi kasnije mogli da te zabole opraštaš i zaboravljaš.

Danas sa 30 decembara u kostima znam ono što nisam znao pre, a to je da videti lepotu u tuđim slomljenostima nije fetiš nego slabost, slabost da priznaš sebi da si se bavio tuđim tragedijama da na svoje ne bi mislio, nego si ih zatrpao tudjim ljudima, ljubavima i promašajima. Sada znam da  je to kukavičluk epskih razmera bez hrabrosti da se pogleda u jamu sopstvenog postanja i da se vidi šta smo sve to samo sakrili i učaurili da o tome više nebi mislili. Danas sa 30 decembara u kostima konačno radim na svojim slabostima i kukavičlucima.

Sada znam da ti život uvek da tri vrste ljudi.

Jednima si vezan krvlju, bezbrojnim lancima dnk, crtama ličnosti i genima.
Na njih si osuđen, neko na sreću,neko na žalost ali ma kakvi da su, to su oni tvoji od kojih odlaziš i kojima se vraćaš, sa kojima se svađaš i miriš, voliš i nepodnosiš. Ali si osuđen na njih jer su te u znoju svog tela pravili i rađali, u tom istom znoju te izdržavali, školovali i oblačili. To su oni od kojih ne mozeš da pobegneš i ako hoceš, nosiš ih u navikama, gestovima, nasleđenim bolestima, pokretima i pogledima. Na sreću ja od mojih ne moram da bežim mada ni ne volim uvek i da ih vidim, ponekad se gušimo iako se ludački neizmerno volimo. Njih zovem porodica.

Drugi su oni koje ti život da uz put, sretneš ih u školi, faksu, vrtiću, žive, dišu i hodaju pored tebe, sudarate se na ulicama, stepenicama i prolazima i sa nekima se i povežete. To su one duše sa kojima nisi povezan krvlju ali jesi idejama, interesovanjima i stavovima. Sa njima funkcionišeš na višem nivou i oni tvoj život čine smislen. Njih si birao od gomile ljudi koje si sretao, nisu ti dodeljeni. Njih zovem familija.

I na kraju postoje oni koje ti nisu dodelie ni životne situacije niti si ih sam birao, na njih si sudbinom nabasao. Za njih volim da verujem da ih je poslala neka viša sila, da su nam se zvezde ukrstile, da su se unutrašnji kosmosi negde u vasioni još pre rođenja spojili i da su nam se tela sada samo iz života u život nalaze. Verujem da je svaki čovek galaksija za sebe koja funkcioniše po principu kompasa koji ga usmerava i vuče prema suđenima. Verujem da se sa takvima uvek pronađemo ma gde bili i ma kolike nas daljine razdvajale.  Da završimo što smo započeli, da izmirimo račune koje nismo raščistili, da se spojimo gde se nismo spojili. Suđeni se uvek pronađu. Mogu da lutaju svetom, da se spajaju sa svakakvima da žive kraj pogrešnih ali na kraju uvek nađu put do onih posebnih i za njih pravih. Njih zovem srodnosti.

Zajedničko za ljude je da sa njima moraš da živiš i na svom životnom putu da ih preživiš. A srešćes ih raznih.

Srešćeš one koji će hteti da te potcene i uvrede. Ne vraćaj im istom merom. Na uvrede ne odgovaraj uvredama budi u njihovim očima ono što oni žele da budeš a u sebi budi veliki i pusti ih, njima znaci da misle da si od njih mani a u stvari tako ćes samo sam u sebi porasti.

Srešćes i ljude u kojima ćeš videti sebe onakvim kakav si hteo da budeš a nisi. Divi im se što su uspeli u onome što tebi nije pošlo za rukom. Ne budi jedan od onih nezrelih koji će da pljune na sve što je hteo a nije mogao jer to je odlika malih ljudi da ne vole željene verzije sebe u drugima. Mrze ih. Ti nemoj da ih mrziš nikad. Slavi ih jer su ti svojim postignućima dali uvid u ono što si hteo a nisi mogao, ko zna možda ćeš kroz njih shvatiti da je i bolje što su tvoje žrljr ostale samo želje.

Srešćeš i one u čijim očima ćeš hteti da budeš sve a bićeš ništa. Zbog njih ćeš sam sebe boleti, al’ kad prođe bol njima se posle svega zahvali. Zbog njih si malo odrastao i za mrvicu ojačao.

Srešćeš i one u čijim očima ćeš biti sve što nisi nikad ni bio niti si znao da možeš da budeš takvi ti daju snagu da ostvariš sve, takvi su najređa vrsta, oni su iz onih plemena koja su u izumiranju, istrebljuju ih i ubijaju lošiji .Njih čuvaj životom.

Srešćeš i gomilu onih koji se zbijaju u sive jednolične mase kolektivne svesti. Takvi će pokušati da te povuku sa sobom da upropste tvoje veličanstvenosti i svedu ih na njihove običnosti koje su njihovim mozgovima razumljive. Od takvih nemoj da bežis, kreći se u njihovim krugovima, posmatraj ih i proučavaj, uči kakav nikad da ne budeš. Među njima sijaj šareni se i smej se i ne očekuj njihovo priznanje jer takvi te neće nikada voleti ali ne zbog tebe, nego zbog sebe, jer si sve ono što oni nisu smeli da budu. A hteli su.

Pažljivo biraj ljude kojima se okružuješ, ne gledaj ih očima već sopstvenim unutrašnjostima. Ne biraj ih po veličini osmeha i lepoti reči jer ta dva obično najviše zavaraju, jer iza grandioznih reči i lepog osmeha neretko se kriju sitne duše koje rečima nadoknađuju nesposobnost da se pokažu delima, mala srca i hladne ruke koje znaju samo da uzimaju ali ne i da pružaju. Ljude biraj po bistrini pogleda i po širini duše. Traži duše prostrane kao sibirske stepe i srca vrelija od Etne i bićeš srećan i bogat čovek druže moj.

You Might Also Like

Back to top