Posted on 4. November 2018.

Zavoli sebe da bi te svet zavoleo

BLOG/ Tekstovi

Postoji ta jedna ljubav koja je večita, ali je i najteža, a to je ljubav prema samom sebi.
Nekako je većina od nas ne usavrši i ne razmišlja o njoj, nego plivamo kroz život sa sobom kao da to nismo mi, nego neki saputnik kome mi dajemo smernice kako i šta da radi da bi bio dopadljiviji svetu oko nas. Ja predugo nisam razmišljao o tome koliko i da li volim sebe, dođavola ja predugo nisam ni razmišljao o sebi, bile su mi bitnije neke druge ljubavi, ljubavi ljudi oko mene, voljenih bića, čak i onih nebitnih koji su se s vremena na vreme pojavljivalji u mom životu. Svoje vrednosti sam merio po odrazu refleksije sebe u njihovom oku, vredeo sam i bio sam ono što su oni mislili da jesam.
Neki su mislili da sam ništa, neki su me dizali na pijedestal i obožavali pa me onda tamo ostavljali samog da samujem i krivim sebe, nekima sam bio običan a nekima nezanimljiv i dosadan. Posle par padova samog sebe u tuđim očima shvatio sam da nije bitno ko te i koliko voli ako ti sam sebe ne umeš da voliš, ako ne umeš da prepoznaš svoje kvalitete i lepote koje kriješ u sebi kako očekuješ da se predstaviš svetu i nametneš im način ljubavi koja tebi treba, nego gladan ljubavi uzimaš mrvice onoga što ti drugi ponude i ubeđuješ se da ti je to dovoljno. Ja sam godinama svoje vrednosti po tuđim aršinima merio i u tuđe kalupe se uklapao a onda su me razbolela tuđa očekivanja, osoba u meni je plakala jer sam je toliko duboko zatvorio u sebe da su se njene individualnosti ugušile u pokušajima ispunjavanja tuđih potreba i zahteva i to je nešto što sebi oprostiti nikada neću.
Bio sam sve što su hteli ali nisam bio ja.
Kakva tužna egzistencija ljudskog bića sam postao.
A onda kao što sam vam već pisao dese se noći koje te promene, kad san ne dolazi na oči a oko tebe je mrtvo gluvilo noći u kom nemaš šta drugo da radiš do da nađeš hrabrosti da se spustiš u sebe, da zakoračiš u mračne ponore svog postojanja u koje si potisnuo, zatvorio i zaključao sve ono što si od drugih želeo da sakriješ. U jednom takvom spuštanju, u mraku sopstvenog bića sapleo sam se ni o koga drugog nego o sebe. Onog istinskog kakav sam bio pre nego šđto sam se promenio i prilagodio ljudima. Ležao je u mračnim ponorima moje duše, krvav, onemoćao i izubijan što mojim što tuđim očekivanjima i prenerazilo me je ono što sam uradio sebi.

Znate ljudima najčešće nisu potrebni neprijatelji, sami smo sebi najveći krvnici a da to i ne znamo. Te noći pokupio sam sebe sa poda i počeo proces oporavka onog kog nisam smeo nikad da povredim i taj oporavak i dalje traje, lečimo se obojica od svega što nas je ranilo, razbilo i razdvojilo, učimo da ponovo budemo jedno, pričamo noćima o svemu što smo jedan drugom bili, ne uvijamo reči u šarene papiriće i ne dodajemo im onu zlatastu prašinu da bi sve zvučalo lepše i bezbolnije, ne, mi više ne radimo to, ovaj put svesno povređujemo jedan drugog ali u terapeutske svrhe, skrećemo pažnju na sve ono što nas je povredilo, na sve ono što nas je demoliralo pa onda suzama tražimo oprost jedan od drugog.
On mene uči da ne razmišljam previše o tome da li me ljude vole ili  ne, da ne očajavam što neki misle da je moje postojanje besmisleno, ponašanje infantilno a pisanje patetično i smešno. Uči me da ne obraćam pažnju na one koji mi tupe kako im je
 moja frizura grozna, odeća prešarena a ličnost pet godina manja nego što bi trebala da bude u mojim godinama. Ja njega učim da manje zazire od ljudi, da u moru kukolja ima i žita, da ima i onih dobrih koji će ga prihvatiti baš takvog kakav jeste, šapućem mu najnežnije priče o tome kako ga više nikad neću zanemariti i kako ću ga do kraja života voleti, prvo njega pa sve ostale. Sada znam da jednom kad zažmuris i utoneš u dubinu svog sopstva i u tom beskrajnom moru sebe čuješ sopstvene najskrivenije misli a ne uplašiš ih se, tad si se prihvatio i naučio ko si, šta si i koliko vrediš. Kad položiš u svoje smrtne i nemoćne ruke 21 gram u koji obično stanu tone bolova i tuge, sreće i radosti, razočaranja i oduševljenja i sa lakoćom ga sa sobom poneseš bez želje da odbacivanjem nekih iskustava sebi teret olakšaš tad si sebe zavoleo, a samo kad sebe zavoliš tada svetu na pravi način možeš i da se predstaviš, da te vole zbog svega onoga što jesi i što možeš da im pružiš i da ih oplemniš a ne zbog onoga što si zbog njih spreman da uradiš. Ne ranjavajte sebe tražeći potvrde u očima onih koji nikada neće shvatiti vaše suštine, stremljenja i oduševljenja nego će u vama uvek videti ono što njima treba i to od vas pravit. Oplemenjujte svoj život onim ljudima koji će grliti vaše mane podjednako kao i vaše vrline, pred kojima ćete poskidati sve maske a oni ce vam reći da ste takvi još lepši i posebniji. Nađite duše koje odgovaraju vašoj duši, stvorite sebi pleme onih pred kojima ćete vi biti vi i oni će biti oni bez srama i stida i videćete koliko je život lak jer sa takvim ljudima i najteži dani i najcrnji sati i najgora vremena padnu lakše i bezbolnije, jer nije da se samo sličan sličnom raduje nego i sličan sličnom u nevolji pomaže.

You Might Also Like

Back to top
%d bloggers like this: