Svi mi imamo neku rutinu za prevazilaženje besa, tuge, nervoze i frustracija. Moja je šetnja, kroz Dalmatinsku preko Takovske, Kneza Miloša i Kralja Milana do Slavije a onda Beogradskom do Bulevara pa do Ruzveltove, i to je moja putanja koju zovem “Ruta haosa“.
Kada me zabole ljudi ili dani bez nekih ljudi,
kada se setim nekih davno čekanih a nikad neizrečenih “volim te” ili nisam zadovoljan tonom kojim su sadašnja “volim te” kazana,
kada me zabole godine bačene na fakultet i ispiti nepoloženi ne zbog gluposti nego zbog lenjosti,
kada mi je Beograd u meni tesan a ja u njemu mali,
kada me zabole sve nebitnosti za koje sam mislio da su bitnosti,
kada se u grudima nakupi svaka neizgovorena reč i zapeče svaki progutani vrisak ja spustim glavu, stavim slušalice, pojačam muziku i krenem mojom rutom haosa.
Dalmatinsku prepešacim za 10 minuta, Takovsku, Kralja Milana, Slaviju i Bulevar za 40 minuta i onda se još 10 minuta vučem do stana i onda tako umoran od pešačenja po ruti haosa zapadnem u paralizu haosa u kojoj od umora nema mesta za razmisljanje o ružnim stvarima.
A onda se dese i ta neka jutra u kojima se probudiš drugačiji, mirniji i spokojniji pa kreneš svojom dugogodišnjom rutom mirne glave pa je na pola puta podigneš i vidiš nevidjenu lepotu pored koje si godinama svaki dan prolazio ali zaokupljen ličnim trivijalnostima, emotivnim tragedijama i ostalim životnim problemima nisi je nikad ni primetio.
Isto je i sa ljudima, živis sa njima, dišeš sa njima, patiš i raduješ se sa njima i tako godinama. A onda u jednoj rečenici, u jednom danu, u jednom satu ili jednoj sekundi vidite pravo lice iza naličja.
Pazite u šta voljno gledate i kome namerno žmurite.
Može da vas ubije.
Ili oživi.
2 Comments
Sad si me inspirisao da se i sama zapitam koja je, i da li postoji, neka moja ruta za prevazilaženje…..
Ja isto imam rutu za preživljavanje i mislim da je potrebna svima nama… Dobro dođe da ti razbistri misli.