Nije ti ime bilo Svetlana
i nismo bili u Mostaru
ali su svu noć nad Beogradom
lile neke kiše,
i nikad ništa lepše nisam video u sobnoj tmini
i tačno sam znao šta želim ceo život da ti činim.
Nismo mi šetali
Knez Mihailovom ,
Dositejevom
I Vasinom.
Naše su putanje bile izmeštene
sa ovog geografskog
i vremenskog podneblja.
Mi smo se u našim glavama
za ruke držali u Moskvi,
zadivljeni aurorom voleli u Norveškoj,
ljubili na stepenicama u Madridu
i vodili ljubav na poljima Toskane,
dok su nad Beogradom
decembarske kiše lile.
I nismo mi kao
Pero Zubac i njegova Svetlana
pričali o knjigama i Rilkeu
ali smo se isprepletani i goli
smejali Rambou i divili Rokiju.
‘’Hoće li ti moje telo
ikada dosaditi?’’
pitao sam te
i ne čekajući odgovor
davao sam ti ga
do zadnje kapi
semene tečnosti.
Tog decembra
su nam ruke toliko klizile
po našim telima
da su ti konture
zauvek ostale urezane
na mojom jagodicama.
Osećam te
i pri dodiru
najobičnijih predmeta,
na rukama mojim si
zauvek.
Miris tebe,
tvog međunozja
znoja
i straha
postao je moj
način odevanja
i parfemisanja.
A onda su kod tebe kao i kod Svetlane
dolazile ćutnje, turobne i duge
A ja sam ti reči milionima pitanja izvlačio
pa bih se pokorno povlačio
i puštao te da ćutis
na svom kraju svemira,
dok sam ja u mom kutku
smireno i strpljivo čekao
jer sam znao
da kad jednom progovoriš
da će svaka ćutnja i tišina biti nebitna
jer će ti reči biti lepše
od svih ljubavnih pesama ikada napisanih.
A onda su ćutnje prestajale
i nismo pričali o svetu i politici,
nisu nas interesovali krediti i bankovni računi
ekonomske prilike i glad u svetu.
Dođavola ni umetnost nas nije zanimala
jer smo sami bili hodajuća umetnost.
Spajanje naša dva tela je bio Rodenov poljubac
čudo prirode,
sudar galaksija,
supernova,
Veliki prasak.
Tvoja oduzeta nevinost
I moja zauvek poklonjena naklonost.
Naš svet su bila četiri zida,
blud i razvrtat,
žudnja i strast
smeh i plač.
A onda su dolazile
mržnje izmešane sa ljubavlju
kad smo se u krevetu do božanskog obožavali
i na ulici do nepoznavanja izbegavali.
Kad smo se telima spajali
i usnama do krvi ujedali.
Lizao sam ti krv sa usana
sa glavom u mojim rukama.
Ukus tebe imao je
slanoću Mediterana
i hladnoću Antarktika.
I krv ti je, tugo moja,
bila hladna.
A onda bi se
strasti smirivale,
tuge jenjavale
i postajali smo oni isti,
dve zveri u kostimima jagnjadi,
pa bi se opet goli isprepletani
svetu i životu smejali
i jedno drugo u dugim tišinama
u oči gledali.
I nije me vređalo tvoje pitanje
‘’Jesi li rasista?’’
jer sam tih dana mrzeo
sve koji bi te pogledali.
Mrzeo sam tuđe poglede
koji su prljali tvoje pokrete.
Sad je neki drugi decembar
i opet liju kiše
samo su ovog puta teške
padaju kao olovo po meni
jer ih ne provodim
sa tobom u krevetu pod jorganom
nego gologlav po njoj idem.
Puštam je da mi kvasi kožu
da spere dodire sa nje.
Da pljušti po meni
dok me Košava šiba
da vidim da li još uvek umem
da osetim zimu i jezu
Ili sam i za to otupeo
i tu sposobnost posle tebe izgubio.
Sad je neki drugi decembar
sad u tebe svršava neko drugi
A ja,
ja još pišem
pesme o tebi,
i pisaću ih
dok je sveta
i veka
i biće uvek ovako
tužne, patetične i jadne
u nadi da ću se jednom
postideti pred svojim delima
i pobost belu zastavu
nedostajanjima
i nadanjima.
Ako ti se javim
jednog decembra
predoziran od nedostajanja,
pijan od bola,
lud od strasti
i zavistan od naših perverzija
pravi se da ti poruka nije stigla.
Obriši je kao što se brišu poruke
dosadnih telefonskih prodavaca,
okreni se i zagrli to telo
sa moje bivše strane kreveta
i utoni u san pravednika
jer ti to bar odlično znaš,
kako da za svoje greške
nikad ne odgovaraš.
No Comments