Otkrio sam tajnu jednostavnog života.
Prekinuo sam da se upuštam u dublje odnose sa nebitnim ljudima.
Ne trudim se više da se pravim da me interesuju njihove mračne fantazije, ne želim da sa njima razglabam o njihovim ljubavima, naivnim željama I uzdrhtalim snovima. Nemam vremena da ulazim u njihove lobanje da bih razumeo njihove egzistencije koje su eonima daleko od mojih. Njihove cežnje I snovi su vrh ledenog brega mojih stremljenja, njihovi mrakovi su svetla podneva za moje demone, njihovi najsramotniji grehovi su predigre kojima zabavljam svoj um dok čekam u redu u prodavnici.
Nejasan sam običnim ljudima a I oni meni, pa neretko traže da im se objašnjavam, da drobim pred njima svoje postojanje na mikro čestice, da rascepim svoju ličnost u atome ne bi li me razumeli. I ne krivim ih zbog toga jer u prirodi svakog ljudskog uma, psiha svaku nejasnoću želi da poveže u jasnu celinu radi što boljeg razumevanja a ne shvataju da je jedina razlika između nas ta što ja njima ne tražim da mi objašnjavavaju svoje postupke, mišljenja I stremljenja jer ih kao ni oni mene neću razumeti samo što za razliku od njih ja ih zbog toga neću osuditi.
Ne objašnjavam se ljudima I ne razumem ljude, jer kako bi beskraj ikada mogao da razume a kamoli da spakuje svoju suštinu u kavez.
A beskraj, to sam Ja.
Ja sam sva buka I bes ovog sveta. U meni se sudaraju vetrovi istoka I zapada pa prave uragane odlaska u Oz dostojne. U meni se biju šund I kič da bi postal kemp. Ja sam orgazam bez seksa. U mojim grudima se Niče I Majakovski svakodnevno bore da stvore smisao, kao da sam ja besmisao koji se očajnicki trudi da postane smisao, a ne shvataju da je sve odavno smišljeno I sređeno u ovoj mojoj lobanji od petnaest kostiju sačinjenoj, da je trideset decembara u ovoj krvi čežnjom I strahovima predoziranom napravilo mene ovakvim kakav sam i da besmisao u grudima nije ništa drugo do beskraj želja, cežnji, stremljenja i strasti koje su ponekad toliko velike i strašne da se nekome mogu učiniti besmislene.
Jer ja, ja sam vam paradigma haosa I savršen red ludila u jednoj osobi.
Ja sam u ovom beskraju ludila izmislio sopstvenu stvarnost, svet, osobine ljudi oko sebe I izmaštao tebe, dao ti svaku vrlinu koju nemaš I oduzeo svaku manu koju imaš, ulepšao sam ružnoću sveta koja me gušila, nakitio sam realnost do nearspoznavanja, u besmislu sam našao smisao, zvezde su postale bliže, Orion je bio na dohvat prsta, iluzije su postale stvarnost, a ja sam otišao predaleko. Predaleko od tebe, predaleko od sebe, predaleko od predivnog beskraja u mojim grudima I nedođije u mojoj glavi.
I više se nisam vratio. Doduše niko me nije ni zvao, tvoj glas nije rekao “Vrati se, Beograd je pust I hladan bez tebe”, a to je bolelo, jer najteža su napuštanja onih kojima nikad nismo ni pripadali. A mislili smo da jesmo.
A onda otrežnjen od laži I sluđen od lutanja vratio sam se svom beskraju, zagrlio sva nepripadanja pustio ih da mi se se isplaču u grudima I tako sam postao najbolji prijatelj svojim depresijama I smrtni neprijatelj lažnim srećama. Ja sam u traganju za lepšim I boljim životom pročitao stotine knjiga o sreći i pričama kako je za sreću dovoljno da rešis da budeš srećan, jer sreću cine male stvari, a onda sam od njih postao jos tužniji jer shvatanje da postoje uskogrudi ljudi, ljudi očajnici, ljudi kojima je toliko loše da su spremni da u to poveruju razbilo je moj um na sitne komade. Aman ljudi, za sreću nije dovoljno da rešis da budeš srećan, znam to, rešavao sam hiljadu puta, odlučivao, presabirao se po glavi, zaturao tuge pod tepihe svesti, zaključavao ljude u podrume duše a onda se okruživao novim, boljim, lepšim ljudima od onih koji su me iznutra I dalje žuljali I boleli. Izlazio, pio I smejao se. Izgledao kao nov ,samo sto nisam bio nov, nego sam bio još stariji i po ivicama duše pohabaniji u sebi a onda sam dolazio kući I bio tužniji I usamljeniji nego ikada pre, jer sve neprežaljeno, na silu zaboravljeno se uvek vrati da te zgrabi rukama od bola jos jače I snažnije I povuče sa sobom u mulj neraščišćenih duševnih dubina, zato uvek izmirujte dugove duše, sa ljudima budite ljudi, sa decom deca, sa životinjama prijatelji. Recite svakome na vreme “Oprosti”, “Izvini”, I “Volim te”, jer postoje te neke male reči naizgled proste, od svega dva ili tri sloga, ali u tome je njihova moć što se prosto izgovaraju a nažalost najčesce se prećute a onda tako progutane na magistralama duše imaju najveću težinu do kraja naših dana. Recite ih!
Ne zavaravajte se da sreću čine male stvari. Sreću čine ljudi. Veliki kolosalni ljudi koji ti se svojom veličinom prelivaju iz očiju ali ti dušu pune neizmernim mirom I radošću.
Ne zavaravajte se da je za sreću dovoljno otići na spavanje sa odlukom da se probudiš srećan jer to nije sreća, to je privid sreće, jeftina propaganda onih koji zarađuju na tuđoj nesreći, a verujte mi nema te prave tuge koja nije lepša, elegantnija I gracioznija od svake lažne sreće. Zato kad vidim kakvih sve lažnih sreća ima, ja moje tuge zagrlim jako bar su prave. Zato nosite svoje tuge ponosno I jako kao da se radi o sreći, ne skrivajte ih, tuga je to, ne može se sakriti, preliće ti se iz očiju ako je suzdržavaš, grli je dok ne prođe jer samo tako ćeš od nje ozdraviti i do slobode stići. A sloboda to sužnju moj svojih okova nesvesni nije ono što ti misliš. Nije ona samo neograničenost kretanja, izražavanja I delanja. Nema ona veze sa prostranstvima fizičkog, ona je beskraj metafizike. Sloboda su sva odsustva svega što na duši stvara neprijatnu težinu. Sloboda su ljudi, maštanja, nenamešteni kreveti, odlasci I vraćanja, sloboda je pred voljenima biti duševno do koštane srži go, sloboda je da budeš sve što zamisliš a da ti u tome niko ne smeta. Da li znaš koliko slobode u meni može da oživi u četiri zida bez vrata I prozora? Da li znaš koliko slobode se rodi u ovoj lobanji samo kad zatvorim oči? Ti takvu slobodu nećeš osetiti ni da si na beskrajnim poljima Flandrije, jer sloboda je stanje svesti a ne tela.
I zato nauči da zaboraviš sva “tako trebanja” I “tako moranja” da bi bio srećan I slobodan, a do tada ne smej se onima koji su okove društva sa svojih zglobova zbacilli, njima je mnogo lepše u njihovoj nenormalnosti nego tebi u tvojoj opšte prihvaćenoj utopijskoj svakodnevnici.
A dotle ne lutaj ti duhom malena osobo po mom beskraju, izgubićeš se, ni ja mu još uvek ne znam sve sobe, delove I prostranstva, ako se izgubiš ni ja te u njemu neću naći. Mada možda je I bolje pustiti neke ljude da se nepovratno izgube u vama, da nestanu, da se udave u rekama vaših sopstvenih sumnji o njima, da se izgube u sumračnim ulicama vaših misli o njima, da im zamru uzdasi koji bude leptire pod vašim rebrima.
U stvari, samo ti lutaj po mom beskraju možda te nikad I ne potražim.
No Comments