Beži od mene,
udavićeš se u meni.
Duboki su horizonti mojih očiju
da bi mogao da te sagledam kako želiš,
bićeš samo tačka na obzorju mojih stremljenja.
Beži od mene,
osećam prezir
dok u mom krevetu bezbrižno spavaš
misleći da je sve u redu
dok muškarac u meni plače
zbog sebe,
zbog tebe,
zbog moje pokvarenosti
i tvoje nevinosti.
Mrzim te zbog tvoje želje
za sigurnošću
i zaštitom
na koju me iskusno hvataš,
gadimo mi se oboje
zbog ove slabosti među nogama
kojoj ne možemo da odolimo.
Beži od mene,
ko te je pustio da mi šetaš
po magistralama duše?
Ko ti je dao dozvolu
da se gubiš po mojim beskrajima?
Nije ti tu mesto,
budiš u meni besove
samo dok te gledam.
Besove što ostaješ,
besove što nemam snage
da ti kažem
“Svršio sam, molim te idi”,
ne trudi se tako jako,
ni kosa ti nije ista,
smeješ se napadno
i preterano zabacuješ glavu.
Ne sviđa mi se ni tvoj glas
iritantni su mi tvoji samoglasnici
o suglasnicima neću ni da pričam.
Isterao bih te iz kreveta,
poslao bih te kući.
Lažem,
neću da te gurnem
samo iz kreveta
hoću da te gurnem
daleko od mene,
hoću da te gurnem
sa ivice sveta.
Hoću da se sklupčam
u položaj fetusa
i plačem celo jutro,
a onda da kao Ben Harmon
perverzno stojim pored prozora
i masturbiram gledajući u nebo
jer sam samo u neba
istinski uvek
i bio zaljubljen.
Molim te, idi,
Tvoje sreće uznemiruju moje anksioznosti.
Tvoja prisustva pokušavaju da se usele u moja odsustva.
Tvoja naklonost je samo uteha za propalu ljubav.
Tvoje telo je uspavanka za moje usamljenosti.
Ne traži u meni saputnika za svoja putovanja,
loš sam sa rukom u ruci,
jednom sam držao tuđu ruku
i sada me svi dlanovi sveta
na nju podsećaju,
te su mi jagodice
na dlanu utisnute zanavek ostale.
I zato, kažem ti
ne hvataj me za ruku
neće mi se dopasti.
Ne traži od mene da ostanem
jer ću ti se iz života
pre ili kasnije iskrasti.
Jer takav sam ja,
moram da lutam.
Mnogo moram da lutam
dok me leđa ne zabole od tuđih kreveta
i dok mi se noge
od hodanja
po tuđim slepoočnicama
ne umore
i ne poželim
da se u samo jednu zenicu uselim.
Ne očekuj od mene da ti dam sve
jer sve sam već jednom dao,
nema u meni ljubavi više
koja će da ruši predrasude
i pomera svet,
ostali su samo opiljci
i pepeo sagorelih
strasti
i dana.
Ne traži mi ljubav
jer u meni ljubavi
ima premalo i za mene
i ni malo za tebe.
Samo smo dva slaba bića
poklekla pred niskim strastima
i to sve
zbog moje želje
da u tvom međunožju utopim tugu
i zbog tvoje želje
da u mom naručju zaboraviš nesreću.
Zar ne vidiš, greško moja
da i kad smo zajedno, mi smo sami.
Zar ne osećaš težinu ovih tišina
koje padnu po nama kad god ostanemo sami
zar ne osećaš da sam
pored tebe usamljen,
od svih ljudi samlji.
Zar ne vidiš svoju ništavnost u mojim očima.
Ne traži onog mene kakav sam bio
taj se zbog tuđih usana tako ponašao,
zbog tuđih ruku bio nežan
jer se u tuđim očima
takvim video i budio.
Ne traži to od mene,
ne mogu biti takav prema tebi.
Ne budiš u meni ništa
sem vreline među nogama
i prezira u grudima.
Zar ne vidiš da na pola metra od tebe
živi neko ko je hiljadama
emotivnih kilometara udaljen od tebe?
Tela su nam svaku noć blizu,
ali mi je duša od tebe daleko
i predaleko.
Zato ti kažem, pusti sve to
i beži, jer pored ovakvih
se ne ostaje
od ovakvih se beži
daleko.
I ne pitaj mi se iza leđa
kako sam postao takav kakav jesam
jer u lice ću ti reći da su me
napravile i oblikovale moje greške,
izgradile tuđe ruke
i razorile tuđe ravnodušnosti.
Tvoja ljubav mi neće ništa značiti.
Ne nudi mi tvoju ljubav
i ne troši je na mene.
Ja sam emotivno hendikepirani veteran
koji se valjao po ratnim rovovima
u kojima se borio sa samim sobom
dok se davio u blatu sopstvenih promašaja.
Ja sam lizao krv sopstvenih želja
koje sam ubijao vlastitim rukama
jer su bile veće od mene.
Vrat sam gledajući u visine iskrivio
i u slepoočnice sam neba uselio
i još njega kao poslednju stanicu
mogu da volim.
Moje životne filozofije
su oblikovale panike od običnog i ustaljenog,
histerije i tragedije su mi ljubavnice
i lažem te kad kažem da želim mir
a hrlim raširenih ruku ka nemirima
jer sa mirom ne bih znao
ni gde ću,
ni šta ću
ja ovako rastrzan i besan
sa hiljadu krvožednih zveri u grudima.
Ja sam bio Ikar koji je leteo do Sunca
a sad se sa istopljenim krilima
u jami sopstvenih tvrdoglavosti valjam
i nadam se Dedalu koji će da mi sklepa neka krila
od ostatka perja koja sam u prolazu
pokrao i počupao sa krila ljudi kao što si ti
kojima ću da odletim od samog sebe
u neko ovakvo proletnje veče.
Beži od mene,
ne trudi se da sa mnom išta izgradiš
jer što danas napravim
ja iz dosade sutra razrušim.
Beži od mene,
moja ludila biće pogubna
tvojim normalnostima.
Beži od mene,
meni treba neko
hiljadu puta lomljen i ranjavan
da ližemo jedno drugom rane.
Meni treba neko ko zna
da bol voli da se sakrije u tišine
koje niko ne sme da prekida.
Jer u tim tišinama
samo onaj ko je umirao
i vraćao se hiljadu puta
zna kakvo se opelo
za sve pokojno u nama dešava.
Beži od mene,
u tebi još ništa mrtvo nije
i koža ti miriše na cveće i lekovite trave,
nisu ti ruke usahle od grljenja tuge i mrtvila
loše će ti stajati moj zadah promašenosti.
Beži od mene,
ruke mi jos na tuđim leđima počivaju
i svest mi u tuđoj postelji spava.
Pod rukama si mi samo hrpa kostiju i mesa.
Smrviću ti nade u prah i pepeo
jer ništa besmrtno i božansko
u tebi za mene nema
a tu običnost
ti ne mogu
i neću
oprostiti.
No Comments