Ponovo ti dolazim
rušeći bedeme razuma
da ti se kao svetinji
na kolenima poklonim,
da pred tobom padnem
kao pred ikonom
da ti se pomolim
i priznam
da moja vera više
odavno ne živi u crkvi,
i ne počiva na svetim zapovestima.
Moja religija živi
na tvojim dlanovima,
glavu ti u ruke spuštam
i pred tobom kao pred oltarom padam,
moja religija
počiva na tvojim željama,
rađa se
i umire
među tvojim nogama
i zato ti opet dolazim
da te imam
pomalo svetački
i krvnički
onako
kako se
normalni ljudi
nemaju
i ne umeju.
Opet ti se vraćam
sa požudom u očima
i strašću u rukama,
da zaronim glavu
u tvoja krila
da na tvom telu go
ogrejem ovu ledenu kožu
da ti pod pogledom oživim
i tvojim rukama
još jednom sebe doživim.
Ponovo ti dolazim
sa telom obučenim
u blud
i nemoral
da se opet
ne stidim
što te kradem
iz tuđeg života
da se sa
tobom,
Bogom
i svetom posvađam
da se sebi sebičnom
opet zgadim
pa da se opravdam
i kažem ti
da ja u tog tvog,
takvog Boga ne verujem
i kažem ti
da je smešno
i pomalo glupo
ako misliš
da je Isus stradao za nas
da bi mi od sebe napravili izgnanike,
da se nije žrtvovao da
bi mi od sreće bežali
i sa tugom u postelju lezali.
Kažeš mi
dozovi se realnosti
nije život to što živiš
ubiće te jednog dana
tvoja izmaštana bajka
i pitam te
a jel život
ta predstava koju
svakoga dana igraš
i preživljavaš.
Zar nije lepše poginuti
od izmaštane bajke
nego starost dočekati
u pozorišnom dramskom komadu.
Ponovo ti dolazim
više mrtav
nego živ
sa umrlim lastama
od našeg prošlog proleća u rukama
kojima nisam dao da odlete od mene
jer su me njihovi odlasci
isuviše podsećali na tebe
a one,
one su umrle tugo moja,
ruke su mi pune kostiju i smrti
prošlih dana.
Hodam,
sa mrtvom jučerašnjicom u grudima
kao da je živa sadašnjost.
Starim ti, tugo moja,
i na smrt me plaši
saznanje
da samo telo stari
a sećanja ne
i zato ti se vraćam
uplašen i sam
jer ne znam
šta ću kad telo
od godina onemoća
a sećanja pritegnu
ko će
sa mojih pleća da ih skine
i ponese umesto mene
ovu epopeju
koju sam stvorio od nas.
I zato,
ti se još uvek vraćam
dok je telo mlado i jako
da se za tebe
protiv drugih borim
da ti dignem ego iz rake običnosti
u koju su ga posle mene sahranili
da ti razbijem lažna oduševljenja,
skinem isforsirane osmehe
i demoliram kukavičluke zamaskirane hrabrošću.
Da ti ogolim svu bedu i jad
kojom se dičiš
a trebalo bi da je se stidiš.
Dolazim ti
da ti se u lice nasmejem
i pitam
da li je privid normalnosti
u tuđim očima
sreća u tvojim grudima.
Ispunjavaju li te
tuđi pogledi
puni divljenja prema vama?
Plaši li te saznanje
da svakoj predstavi dođe kraj
da se zavese
na koncu priče spuste
da glumci skinu maske
i postanu obični ljudi?
Plaši li te da će ti
predstava prekratko trajati
i da će na kraju saznati
da si bespovratno potrošena nada u bolje sutra
da si uzaludno potrošena pesma
da si uzaludno reciklirarno drvo
za papir na kom će se reči o tebi naći
reči bez značenja za tebe
i reči ozdravljenja za mene.
Plaši li te da će saznati
da si ljubav sa rokom trajanja,
vrisak u prazno koji odjekuje samo u daljinama,
pucanj bez nišanjenja koji nikoga i ništa ne pogađa?
II
Zna li da su ti pripadnosti laž?
Zna li u koje juče
i sa kim se sakriješ
kad zamru i ponestanu
u tebi reči
kojima iskazuješ emocije?
Zna li da dok ti osmeh na licu lebdi
da ti se duša u grudima tiho klanja?
Zna li da iako nema više
mojih tragova po tvom telu
da me ima još u tvojim aortama
predkomorama
i komorama?
Krvlju tečemo jedno drugom
doživotno smo inficirani neprolaznošcu?
Zna li da produbljuješ brazde
moždane kore razmišljajući o meni?
Zna li da sam tvoje mentalno razgibavanje
kad fizički želiš da se zadovoljiš?
Zna li da sam prvi broj koji okreneš
u samotnim jutrima i da sa mnom
ćutiš o svim tugama
ove naše životne promašenosti?
Zna li da nikad neće moći da te ima kao ja?
Znaš li da nikad neće moći da te voli kao ja?
Zna li da sam tvoja najmračnija tajna
ime koje kutnjacima mrviš
i knedla u grlu
koju ćeš tvrdoglavo progutati
ali je nikad nećeš svarit?
Da li zna da vaše zajedničke godine
zaboraviš posle pola minuta sa mnom?
Da li zna da je samo sigurna opcija
jednoj kukavici
koja se bez hrabrosti
a zbog sigurnosti odrekla
željenog života?
Da li zna da je ljubav
koju ti pruža samo sigurna kuća
u koju se sakriješ
kao zaštićen svedok emotivnog masakra?
Da li zna da jebe
samo tvoje telo?
Ja sam već istucao
ceo svemir tvojih
ustreptalosti,
ushićenja
i oduševljenja.
Ja sam već oslobodio
i na svetlo dana izveo
tvoje najmračnije želje,
zbog mene su ti se
ostvarivale najskrivenije čežnje
i svršavale ti
nikad pre otkrivene požude.
Da li znaš
da možeš da slažeš
mene,
sebe,
vas
ali da misao
koja ti se začela
i živi ispod lobanje
ne može da se potisne
jer jednom
od uma tvog nastala
i tvojim podsvestima oblikovana
nastavlja da živi
i raste.
Lažeš se
a znaš,
lažeš me
a znam
da u tvom umu
moje postojanje
je ustoličeno.
Da li zna
da su ti ruke
samo ruke
i ništa više
a sa mnom su bile krila?
Da li zna da ti
je ovaj Dedal
sopstvenim rukama
krila načinio
da bi te dizao
u neslućene visine?
A sada
više nisu sposobna
ni za šta
jer su atrofirala
od hodanja po tlu.
Da li zna
da noću
ne spava na grudima
nego na koži razapetoj
preko krhkih kostiju rebara
ispod kojih se krije
ambis haosa
u koji će jednom upasti
jer grudi su ti minsko polje
koje raznose
dobronamerne šetače
kroz tvoj život
koji bi se
u njima skućili
i prenoćili.
Da li zna
da u tom vašem krevetu
za dvoje
spava nas troje?
Da dok po belini tvoje kože
prostire svoju egzotičnu ebanovinu
ti maštas o mom prodiranju
tamo gde
niko drugi
pre mene nije bio.
Da li zna
da si pirova pobeda
a ne trijumf,
usputna stanica
a ne krajnje odredište
da su noći sa tobom upitne
a jutra ti imaju rok trajanja?
Da li zna
da sam te ja
za jedan dan voleo
koliko te neće voleti
za pola života
koliko vam je ostalo?
Da li zna
da dok čekaš
da zatvori vrata
na putu za posao
da o meni misliš
dok ruke
u samoći jutra
među vrele noge spuštaš
i da moje ime
grizeš na usnama
dok orgazmom
sedatiraš nemanja,
da stegnutih pesnica
i napregnutih vilica
svakodnevno melješ kutnjacima
i valjaš po jeziku
moje nepostojanje
jer je to jedini način
da ga progutaš
a da se ne zadaviš?
Da li zna da me nosiš
i čuvaš u utrobi,
da je tvoj organizam
zatrovan sa mnom,
da sve što sam ti bio
još uvek živi i
kreće se kroz tebe,
penje ti se uz dušnik
i jednjak,
miluje glasne žice
i spava ti na jeziku
pre nego što ga
prestravljeno progutaš?
Da li zna
da ispunjava samo tvoje telo
dok ti ja ispunjavam misli?
Da li zna
da je ljubav koju ti pruža
kavez u koji su tvoje noge utrcale
i same se zatvorile
jer se sopstva svog plašiš
Suštine su ti zastrašujuće,
priroda neobuzdana a
u kavezu pripitomljena
i od tuđe ruke
ukroćena.
Da li zna
da je tvoje
pripitomljavanje
ne iz ljubavi
već iz straha
od odbačenosti?
Da li zna
kao što ja znam
tu stranu tebe
koja se plaši sebe?
Da li zna
da sam ti u oku zarobljen
i da je taj sjaj
ništa drugo do
sećanje na mene?
Da li zna
da često istečem iz njega
samo da ti pomazim obraze
i da godinama
sve teže
i teže
niz njih skliznem
i tekstura kože
ti se promenila
samo ti je tuga
ostala ista.
Da li zna
da godinama živi,
spava,
jede
i tuca se sa neznancem
za kog misli da joj je znanac.
Da li zna
da te ima na papiru,
u krevetu,
pred državom
i svetom
da te poseduje fizički
ali da meni pripadaš psihički
Da li zna
da se ti i ja živimo
iako se nemamo?
No Comments