Simplikije je rekao”Panta rei”, Balaševic snimio album istog naziva a sitni i mali Ja istetovirao već pomenutu frazu, jer sam nekako prerano shvatio da sve teče, da sve voda odnese, i lepo i ružno i ma koliko bolno i zastrašujuće to zvučalo mene nije plašilo, naprotiv oduševljavalo me je.
Ima nečeg oslobađajučeg I gotovo katarzičnog u saznanju da u jednom trenutku sve može da se promeni i da ništa nije do tebe, a opet sve je tako jebeno do tebe. Žalio sam ljude koji su se plašili promena, koji su drhtali od straha na svaku životnu oluju i koji su se molili samo za miran i lagodan život. To su mi uvek bile uzaludno protraćene ljudske egzistencije, tišine od ljudi, ništavila duha. I dalje ih žalim. Mišljenja sam da se umori čovek i od lepog, a reka i divljina u meni nisu mi davali mira da se zadržavam predugo ni pored lepog, mirnog i staloženog a kamoli pored ružnog. Bujica u meni nosila me od apatija do histerija, virovi u meni su gutali ljude i izbacivali ih na obale mojih sujeta ne bi li mi nahranili ego. Davili su se u meni i iskusni plivači koji su znajući mi izvor mislili da će lako sa mnom stići do ušća a nisu znali da se sa mnom nikad ne pliva nizvodno nego samo uzvodno jer ja se nigde ne ulivam, ja uživam u svojim brzacima, virovima i povremenim izlivanjima iz korita svojih navika čisto da vidim kako je to biti normalan i običan ali se brzo vratim u svoje uobičajene defektne tokove i tako u krug.
Ja sam čovek reka, imam izvor ali nemam ušće, jer gde uliti sav ovaj haos, bes, frustracije i ludila, a o sreći i radosti tek da vam ne pričam, kad se ja radujem to su tolike količine sreće da nema ni ušća ni mora ni okeana koje bi to moglo da podnese.
A iskreno da vam kažem ne volim ni mora a ni okeane, to su tako dosadne prirodne kreacije, prividno mirni beskraji vodenih površina, mrtvilo prizora, zato nije ni čudo što se ne ulivam.
Ko je još čuo da je neko za svoj život rekao da je mrtva reka? Evo ja da vam kažem, niko nikada, obično se za monoton, dosadan i ustaljen život kaže mrtvo more, a ja ne volim ništa što ima veze sa mrtvilom.
Ali volim mostove. Sa mostova u sebi gurneš one različite od tebe. Mostovi te spajaju sa sebi sličnima. Mostovi su nada da se upornošču može izgraditi put do obale do koje možes samo da dopreš pogledom a ne i nogom.
Što vise mostova to više spajanja, a moj Beograd ih ima sedam ali ja sam nekako oduvek najviše voleo Stari savski most, kada sam bio najtužniji znao sam da sedim ispod njega i slušam buku tramvaja koja mi je zaglušivala misli i smirivala me, da šetam pored brodskih ruina i da se saosećam sa njihovom nasukanošću na obale i sa njihovim životom za koji nisu stvoreni. Od kad je dobio novo ruho više ga ne povezujem sa tugom nego sa srećom, ne dolazim više da me smiri nego da me oduševi jer za mene nema veće sreće od boja, onih neonskih, drečavih, koje ti atakauju na rožnjacu, nadraže sve fotoreceptore, zalude ti mrežnjacu i poremete vizuelnu percepciju.
Zato sada sa voljenim ljudima uvek idem na Savu,
Sava je za radovanje, na Dunavu se ništa ne šareni, Dunav nosi setu.
Na Dunav se ide sa samim sobom.
Niz Dunav se bacaju oni delovi sebe koji te bole jer su ih drugi na tebi voleli pre nego što su te ostavili.
Doduše volim ja i Dunav ali nadam se da se do daljnjeg na njegovim kejevima nećemo družiti.
3 Comments
Najviše mi je upalo u oči ono kad si rekao: imam izvor ali nemam ušće. A pritoke? Imaš li pritoke?
A o pritokama ce biti poseban blog uskoro…Pritoka imam i previse 😀
A zašto o pritokama ne pišeš na ovom blogu, čisto da se nadovežem na TanjuT.?