Ovo telo
nije organizam
pun kapilara
vena,
krvnih sudova
i organa
koje se kreće
u vremenu,
prostoru
i živi život
među ljudima.
Ovo telo
nije dom socijalnog bića
koje se smeje šalama
i raduje se sitnicama.
Ovo telo je sirotište
prepuno sve one napuštene dece
koja su se
zbog tvojih priča
rodila
i odrasla
u meni
pa sad bez tebe divljaju
lome rebra
i kosti.
O ključnu kost mi je okačena ljuljaška
na kojoj se svakodnevno
ljuljaju i takmiče
ko će
jače i bliže
do srca da dopre
ko će krvoločnije
i bolnije da ga udari.
Nekim noćima se
popnu pa rovare po lobanji
šapuću svesti razne nestašluke
u želji za tobom
pokreću me
kao pajaca na žicama
šetaju me ulicama tražeći te
uvaljuju me u tuđe krevete
lutaju od ruke do ruke
ogledaju se u tuđim slepoočnicama
nadajući se da će u njima
prepoznati ono što su u tvojima
pa kada te ne nađu
povuku se i ostave me
da sa sramom
kao lopov
iskradam
iz tuđih postelja,
stanova
i života
samo da ne bih morao
da objašnjavam sebe.
Ovo telo je utočište
svih tvojih strahova
od ljudi
i sveta
u koje svratiš
kad te slomi stvarnost
da odmoriš misli
i ispuniš želje
jer znaš
da te u njemu čeka
obećani raj
koji ne pita
ne zahteva
i ne traži
nego daje
ćuti
i voli.
Ovo telo je hram naivnosti
u kom se pred spavanje
čitaju priče sa srećnim krajem
priče gde se srodnosti
uprkos životu pronalaze,
I zato,
pitam te
od koliko ću te ruku još krasti,
iz čijih ću te sve postelja otimati,
koliko još bluda,
greha
i razvrata
će mi telo podneti
pre nego što ga stigne karma
za sve lopovluke tebe
i za svako izgovoreno
“ostavi burmu u predsoblju
pre nego što mi uđeš u spavaću sobu”
I da li će nas karma stići
da li smo se zaista od drugih krali
i da li smo druge varali
ako smo već jedno drugome u grudima živeli
i pre nego što smo se sa drugima upoznali
i da li su i oni krivi
što su nas u trenutcima slabosti krali
i zarobili kao ptice u kaveze,
okovali nas u
vanbračne
i bračne krevete.
Uselili u njihove grudi
uživeli u njihove priče
i reci mi sad
da li smo mi
bili kukavice
sto smo ćutećki pustili
druge
da razdvoje
nerazdvojivo
Ili su oni bili zli
što su nas na povodcima držali
i kada su znali da sem telom
ničim drugim nismo njihovi.
A možda smo samo
mi bili besramno
jadni
i slabi
što smo se od njih
nedovoljno jako otimali.
Biće da je ipak to.
Ovo telo je čekaonica
naviknuto na čekanje
tebe,
boljih dana,
vrelih noći,
tvog tela,
Ono se samo zadovoljava
i ponekad ugošćava
one koji nisu ni
blizu tebi
da u njemu uživaju
da ga jašu
ljube i imaju
a onda ih sa gađenjem odbaci
kao što se odbacuje
surogat organ,
strano telo koje
organizam odbija da prihvati.
Strano telo
koje svaka ćelija
neprijateljski i krvnički napada
jer zauzima tvoju teritoriju
koju ti ne koristiš
nego je ostavljaš osvojenu
i odbačenu
da joj se tek ponekad vratiš
da te penetrira
dok ti se svaki nerv
ne umrtvi do
samrtnosti.
Ovo telo je
jeftini motel
u kom ne spavaš
nego se parkiraš
dve ulice dalje
i svratiš
da zadovoljiš požudu
i strast
na sat ili dva
a onda se išunjaš iz njega
i bez okretanja odeš
bez poljupca
i pozdrava
ali sa namerom
da mu se opet vratiš
kad ti zatreba
da se osetiš živo i voljeno
a ja te nikad ne pitam
kako dozvoliš
bez srama sebi
da opet dođeš
kad obesno odeš
bez
zastajanja
i okretanja,
kad izvrsiš ubistvo bez predumišljaja
i ostaviš telo živo
a unutrašnji svet mrtav.
Ovo telo je muzej
svih mojih promašaja
u njemu se nalazi
stalna izložbena postavka
pod nazivom
“Volim te ali…”
u njemu su na
lepo obasjanim vitrinama
izložene sve moje naivnosti
i tvoje perfidnosti,
par slomljenih
i okrnjenih sreća
kojima je istekao rok trajanja.
U njemu postoji
celo krilo čiji su
zidovi ispunjeni
izloženim tugama
svrati u njega
da ga pogledaš
ima tu
neispunjenih obećana
izneverenih očekivanja
neubedljivih izgovora
neiskrenih osmeha
pregršt snova rasutih u atome
i jedna uramljena lažna instalacija
pod nazivom
“Želim da budemo porodica”
sa sve tonskim zapisom
tvog glasa
koji uvek odzvanja u pozadini
ono je Mona Liza mog muzeja
prošetaj nekad njime,
biću tvoj kustos
možemo da sednemo na klupu
ispred nje i da joj odamo
poštu bar tišinama
kad nismo burmama.
Ovo telo je
putujući cirkus
u gradu
u kom za njega nema mesta
gde se umesto trapezistima i slonovima
dive društvenim prihvatljivostima
sličnostima i uniformisanostima.
Ovde balerina sa
amputiranom nogom
koja pleše labudovo jezero
izaziva gađenje
a secikese i lopovi
izazivaju divljenje
i aplauze.
U njemu okreću glave
dok ratni veteran
sa otvorenom utrobom
iz koje se prosipaju
strepnje i snovi
izražajnim glasom recituje
Prevera i pokušava
svojim glasom
da nadjača buku jednoumlja.
Ali ne može jedno
“Sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
sećaš li se, sećaš li se toga dana
i ne zaboravi ga…”
da utiša salve
glupih i ludih kojima se
sa pobožnošću klanjaš.
Izvini Barbara,
ali ovo je 21. vek
više ljudi bez googl-a
ni ne znaju gde je Brest.
Nema više u tvom gradu
mesta za ovaj moj cirkus
vreme mu je da se spakuje
i krene dalje
a ovo telo se nada bar da
“Ostaće okrugli trag
na mestu šatre…”
Ovo telo je
previše puta
odigrana pozorišna predstava
u kojoj i publika zna sve dijaloge napamet.
Ovo telo smo nekad bili MI
a sada smo samo
ti i ja.
Dela pretvorena u iskustva
Iskustva pretvorena u reči
Reči pretvorene u poeziju.
Poezija pretvorena u pištolj.
Ti si metak.
Ja sam žrtva.
Reči su prolivena krv
dela su nam opravdani razlozi
a iskustva mesta zločina.
Ti i ja
od pogleda do ljubavnika
od ljubavnika do krvnika
ti i ja
ništa smo drugo
do veličanstvena patologija
beznađa
ljubavi
i srama.
No Comments