Pitaš me
šta mi treba
i kažem ti
da mi treba
da ponovo osetim
i glasno viknem
ovo je život
i pitaš me
šta je to život
a ja ti obesno kažem
život su
duboki uzdasi koji pune pluća
zagrljaji od kojih bole rebra
orgazmi od kojih trni lobanja
osmesi od kojih se koče vilice
prizori zbog kojih se ne trepće
i ljudi zbog kojih se ne spava
sve drugo je surogat života
mučna svakodnevnica
koja se ne živi
nego se preživljava.
I muka mi je
više od preživljavanja
i muka mi je više
od pitanja
šta ja to više želim
kad sam
zdrav i prav
sit i napit
kao da je sreća
pun želudac
i dobra krvna slika.
Muka mi je
od pravdanja
objašnjavanja
i razlaganja
svega
što hoću
i želim
onima koji
ne razumeju
kako je
to biti
blagosloven maštom
i proklet nemogućnostima
da ih ostvariš
ali ne odustaješ
jer su ti želje od iluzija satkane
i plaše te ustaljenosti
i ne umeš da živiš običnosti
kao sav normalan svet
jer
ja sam
stremljenje
od života veće.
Muka mi je
i od pogleda
koji osuđuju
i sažaljevaju
svakog
čije snove
nisu umeli
smeli
ili želeli
da sanjaju.
Pitaš me
koje su mi želje
i pitam te
koliko imaš vremena
da ti pričam
o kući u Meksiku
i dvorištem u njenoj sredini
sa fontanom u centru
o mirisu dalija
i ukusu guave na usnama
i sa mnom
za pisaćom mašinom
kako pišem priču
koja konačno
nije o nama.
Koliko imaš vremena
da ti pričam o Japanu,
cvetanju trešanja
koje gledam sa tvog ramena,
mogu da ti pričam
i o sicilijanskim selima
i biciklama
kojima bi išli
na trgove i pijace
popločanim ulicama stogodišnjim kamenjem
mogu da ti pričam
o primorskim gradovima
u kojima nas niko ne zna
i o pansionima sa prozorima
oivičenim plavetnilom
kroz koje dopire miris čempresa
koji se meša sa mirisom
moje sperme
i tvog znoja.
Pitaš me šta
želim i pričam ti
o mansardi na krovu Beograda
gde se budimo dugo
i miriše čist veš
a terasa gleda na Dunav.
Pričam ti o golubovima
koje bih hranio
i pesmama koje bih na terasi
napisao.
Dođavola,
mogu da ti pričam
i o selu,
nama nasmejanima na traktoru,
o mirisu pokošene trave
o voćnjacima
u kojima ćemo se imati
i njivama
koje ćemo obrađivati.
Pričam ti
o gradovima
koje nećemo videti
i ulicama kojima nećemo hodati.
Pitaš me šta želim
i pričam ti o zaljubljenosti
za koju je već kasno
istrošila su nas
vremena
brige
godine
krađe
tuđa tela
i ruke
ostala je samo ljubav
a tako bih želeo
da me još jednom
krišom pogledaš
i dodirneš u prolazu
da niko ne vidi
da zbog mene
pomeriš planine i svetove
da ti zadrhtim od dignute obrve
i uzbudim se
zbog tvog parfema
koji ježi kožu.
Pričam ti
o svim klišeima
ja,
koji sam se
svake klišeiranosti gadio
a samo bih sa tobom svaku probao.
Pričam ti o Fridi i Dijegu
o Elizabet i Bartonu
o Volis i Edvardu
pričam ti o Jesenjinu i Isidori
i znam
da se nikad tako
fatalno nećemo imati ni voleti
jer za to treba hrabrosti
i velike doze ludosti
a ja sam
sve hrabrosti potrošio
ubijajući strahove od tebe
u tuđoj bračnoj postelji
od tvojih bezbrižnosti u tuđim rukama
od tvoje sreće pod tuđim pogledima.
Pričam ti
šta želim
i pominjem
neke tišine
dubine
i sazrevanje našeg odnosa
koji nikad od tajnog ljubavništva neće sazreti
i proklinjem sve papire sveta
i sve zakone
i tvoje slabosti
jer nema
tog papira,
zakona
i obećanja
na pripadnost
koja može da se meri
sa mojim
desetogodišnjim
ostajanjima
i čekanjima.
Pričam ti, ljubavi,
o ljubavi
koja to nikad
nije ni bila
jer ovakvi kao mi
ne znaju
da se vole
pričam ti
o psihopatologiji
jedne usamljenosti
i koristim reč ljubav
da nas manje bude
sramota
nas samih.
Pričam ti
o glupostima mojih dana
u kojima ne učestvuješ
o ručkovima
izlascima
i ljudima iz mog
života koje ne poznaješ
o tome kako me
renesansa oduševljava
i kako ne uspevam
ljudima da objasnim kemp
pričam ti o
knjigama kojima se vraćam
o neodgledanim filmovima
istorijskim ličnostima
o samoubistvima
Ljilje
Majakovskog
Serjože
i Hemingveja
i prepada me
što te moja fasciniranost
suicidom ne plaši
i ne zastrašuje
bar malo
i osećam
se pored tebe
sve napušteniji
usamljeniji
i tužniji.
Sve mrtviji.
I onda
menjam ploču
i pričam ti
o noći bez dana
o jecaju bez glasa
o samotnostima dana
o rukama okoštalim od negrljenja
o usnama onemelim od ćutanja
i pesmama umrlim od nepevanja
o smehu koji prikriva strah
o buci tuša koji prikriva jecaje
pre nego što izađem iz njega
hrabar i lažan
da odigram
još jednu predstavu
za tebe
u pauzi između
kupljenja deteta iz škole
i posla.
A onda maskiram
tvoje sramote
i tišine u koje utoneš
pa i dalje pričam
kao da ne vidim
da ti se ide
ali ostaješ
i pitaš
za omiljeni film
jer ga eto
posle svih ovih godina
ne znaš
a ja ti pričam
da sva kinematografija sveta
ne može da se meri
sa kadrom tvog
navlačenja gaćica
u mom oku
i nastavljam
da pričam
i pričam
i pričam
o svemu
što te ne interesuje
i pitam šta ti želiš
i kažeš mi
da paziš šta želiš
jer možda ti se i ostvari
i gledaš me ispod oka
sa osmehom
a ja mislim
kako želim tebe
i kako je Troja pala
posle deset godina rata
samo ti i dalje nisi
naprotiv bedemi
su ti još viši
i mislim kako
ja od svega
najviše želim da ti
jednog dana
umrem na grudima
sa osmehom na usnama
ali ti to ne pričam
jer znam
da to nećeš da čuješ
za tebe
ja sam samo
toplo telo
koje se lepo ispod
tvojih bokova
uvija
i zabija.
Ja sam
samo par
logoreičnih usana
koje lepo stenju
i maštom umeju
da porave
sjeban dan
i zato mnogo
sanjam
i želim
i ne pazim šta želim
jer ne postoji noć
od veka duža
i neće
i ne može
mi se ništa
od toga ostvariti
jer su sa tobom sati
i od minuta kraći
i ja nisam tvoj dom
ja,
ja sam samo postelja
u kojoj se požuda zadovoljava
ali se telo u njoj ne zadržava.
No Comments