Sve što niste znali o meni, a pitali ste

Kako si došao na ideju da počneš da pišeš blog?

Od kada znam za sebe nesto pišem. U pojedinim teškim trenucima pisanje je bilo svojevrstan izvor psihoterapije koju preporučujem svakom bez obzira na talenat. Ponekad nije bitno da li ste nešto nakitili rečima nego da ste to izbacili iz sebe. Ja svakodnevno pokušavam da izbacim is sebe sav mentalni i emotivni krš koji sam nagomilavo godinama. Nataložilo se u meni mnogo propalih ljubavi, lažnih prijateljstava, još lažnijih ljudi i epskih promašaja do te mere da sam jedno jutro ustao i izgubio dah jer od svih njih u meni više nisam znao ko sam ja. S obzirom da nisam imao para za psihijatra kome bih sve to ispričao ja sam sam počeo o njima da pišem, da ih putem olovke i papira oslobađam iz sebe, da pričanjem o njima oduzmem vlast koju su imali nada mnom. I ponekad mi uspeva. Nekada neke stvari koje krijete i potiskujete u sebi ne prihvatite dok ih glasno ne izgovorite. To sam i ja radio godinama, sve što mi se dešavalo a ja o tome nisam pričao za mene nije postojalo. Sada svako jutro kada otvorim oči kao ludak sam sa sobom pričam o onome što me boli, nekad mi to upropasti dan, a nekad mi donese olakšanje.  

Šta pokušavaš da dobiješ od pisanja?

Većina ljudi piše da sačuva od zaborava sve ono što im se desilo. Da oda počast životu. Da objasne drugima sebe, svoje misli i osećanja. Ja pišem da objasnim sam sebe sebi. Pišem ne da bi ih sačuvao od zaborava već da bih unštio sećanja. Da bi razorio do temelja sva svoja oduševljenja i osećanja, da bi im oduzeo zlatastu magiju u koju sam ih uvio i da bi ih na kraju uvaljao u blato običnosti. Ja pišem ne da bih nekoga oduševio nego da sam sa sobom u sebi ne bih poludeo.

Ponekad imam utisak da su ti teme mračne i misli suicidalne?

Odlično zapažanje previše je onih koji pišu bajke o srećnom i lepom životu, previše je onih koji vibriraju i šalju pozitivne misli u svemir, previše je onih koji nas ubijaju moćima pozitivnog razmišljanja. To su isti oni koji su najnesrećniji i najneuspešniji jer se sa suštinskim sobom nikad u svojim duševnim ponorima nisu sastali, oni žive prividne laži i to je super ako to njima pomaže da zaspe mirnim snom uveče.  Ja i kada pišem o lepim stvarim pišem sa one mračne strane koju retko ko želi da sagleda i prihvati. Ja pisanjem ispunjavam svoju potrebu za emotivnim nudizmom. U mojim tekstovima ja svoje najgore strahove i fobije na dlanu pružam ljudima da o njima čitaju. Volim da pišem o onom delu nas kojeg se većina ljudi stidi i neće da prizna da ga ima. Danas smo skoro svi srećni i nasmejani. Na instagramu su svi osmesi blistavi, sve frizire uglađene i sva prijateljstva doživotna a onda dođu kući, skinu šminku i maske i ostanu pretužno i bolno sami. Ja to prezirem. Ja svoje tuge ponosno pokazujem. Ja sa svojim besovima paradiram. Mene moje fobije često u javnosti vodaju na lancu. Ja sa strahovima pijem kafu. Ja pišem o svemu onom što se drugi plaše da priznaju da imaju u sebi da li zbog straha da će u svojim očima sami sebi biti slabi ili ih je stid jer danas vlada taj neki trend jakih i čvrstih karaktera, danas je pokazati osećanja izvrgnuto ruglu, mladi ljudi se ponose brojem onih kojima su slomili srce a ne brojem onih koje su osvojili, danas je moderno biti jak i nakurčen, snažan i opasan bez obzira o kom polu da se radi i to je super ako je osoba u suštini zaista takva, ali većina njih nije samo su im društvo, okolina i socijalne mreže stvorili privid da takvi treba da budu, i dok se slomljeni pravi da su jaki,srećni i nasmejani ja to ne radim jer ja sam sve suprotno od toga i u tome leži moja snaga. A snaga nije u lažnom stavu koji ti je nametnut, snaga je u tome znati ko si, šta si i sa tim umeti da se vodiš kroz život. Koliko daleko vaša istinska suština i prava slomljenost i slabost  mogu da vas odvedu tamo ni hiljadu lažnih stavova i isforsiranih obrazaca ponašanja ne mogu ni da vas približe.

Šta je svrha tvojih tekstova?

Kao što sam rekao ti tekstovi su nastali kao vid samopomoći ali vremenom se ispostavilo da mi se javlja mnogo ljudi koji mi kažu da su im pomogli u nekim teškim situacijama. Tako da sada osim sto pomažem sebi trudim se da provučem i neki zaključak do kog sam došao a mislim da može da pomogne drugima ili da bude neka vrsta putokaza.

Često provlačiš kroz tekstove Beograd, da li je u tvojim tekstovima Beograd grad ili metafora?

Ima tekstova u kojima je Beograd grad i ima tekstova u kojima je metafora za određene ljude. Pošto svi znamo koliko ja volim Beograd i koliku kolosalnost on zauzima u meni samim tim i ljudi koje nazivam Beogradom su takođe kolosalni u mojom očima i veliki razlog što i kada sam želeo da odem iz njega ipak sam ostajao. Beograd je moj grad, iako nisam rođen u njemu smatram da sam sazrelio u njemu, prigrlio me je i evo već 12 godina se on i ja ne pustamo, rastanemo se na kratko ali se uvek jedan drugom vratimo, kad nisam u njemu ja ga sanjam, volim mu sve od fasada, do trotoara, većinu Beograda mogu da prepešačim zmureći a da se ne sapletem koliko ga dobro znam. On i ja smo se družili noćima, kad god sam se borio sa tugama njegove ulice su mi davale mira i nosile me. Volim ga što i na onim rutama kojima prolazim svaki dan godinama, uvek vidim nešto novo, bilo da je to neki lep prozor, ornament na zgradi koji je jesen sa opadanjem lišća otkrila ili jednostavno neka fasada koju ranije nisam zapazio.

Da li si svestan koliki dar poseduješ i koliko tvoje reči imaju uticaja na ljude?

Iskreno nisam svestan. To su za mene samo slova i reči koje nekada navru iz mene i ja ih pretočim na papir. Tek od kada sam počeo da ih delim sa vama i da razmenjujemo utiske shvatio sam da te reči možda ipak imaju malo veći uticaj nego što sam mislio. Drago mi je kad čujem da su odjeknule u nečijim srcima, da ih neki ljudi znaju napamet, da neke pesme ili delove tekstova šalju voljenima. Drago mi je kad čujem da su neki posle čitanja ‘’Puštam te’’ smogli snage da puste one kojih su se držali. Jednu od najdražih satisfakcija mi je pružio jedan dečko koji mi je rekao da je devojci poslao “Nisam ti rekao” a onda su se posle dužeg razgovora i pomirili. E to je u stvari uticaj koji ja želim, nebitno mi je da li će se tekst pročitati 100 puta ili 10.000 puta već mi je bitno da je nešto u nekome izazvao. Ako je bar jednoj osobi jedna moja rečenica pomogla da se oseća bolje bar na sekund, ja sam u svojoj misiji uspeo i to me čini neverovatno srećnim.

Koliko ima sličnosti između Đorđa i Kralja Nedođije?

Pa sličnost je enormna. Mi smo dve strane jednog bića. Obojica su dečaci koji odbijaju da odrastu. Kralj Nedođije bi po nekoj logici trebalo da bude detinjastiji ali zapravo on je taj koji je zreliji. On je shvatio ljude, on vidi sve ono ružno, on je svestan prolaznosti i zna da svet ume da bude grubo i ružno mesto ali i dalje nastavlja neku svoju priču i odbija da odraste na polju ljubavi. On još uvek veruje da postoje srodnosti, prave sudbinske ljubavi i veruje u ono zauvek. Đorđe sa druge strane pokušava da uguši u sebi Kralja i trudi se da u ljudima i svetu vidi samo dobro. On je taj kod koga su sve duge i jednorozi i bajkovota stanja. On je taj koji nađe opravdanje za svakog pa i u onom najružnijem iskopa lepotu. Zahvaljujući njemu i tome što je u ružnim dušama i lošim ljudima tražio i nalazio lepotu rodio se i Kralj Nedođije koji s vremena na vreme provrišti i izlije se iz Đorđa na papir čisto da ga osvesti i podseti da nije sve onako kako on misli i vidi. U principu Kralj Nedođije je alter ego koji sam ja u odnosu sa jednom osobom a Đorđe je onaj koji je u odnosima sa svetom i ljudima inače.

Osim pisanja čime se jos baviš?

Pisanjem se ne bavim, pisanje živim . Da bi se bavio pisanjem i da bi mi to bilo zanimanje mora da bude plaćeno. Pisanje je potreba duše. A što se tiče bavljenja diplomirani defektolog sam po struci mada jos uvek tražm posao ali volim da kažem za sebe da sam po zanimanju beskonceptualni umetnik, jer takva neka vremena su došla i u takvim okolnostima živimo da je ponekad prava umetnost skupiti snage da ujutru izađes iz kreveta.

Kažeš da je tvoj blog o ljubavi i strasti ali mnogo češće pišeš o bolu, strahu,tugi i patnji. Zašto ?

Istina je da se češće bavim ovim temama jer ovo pored ostalog jeste blog i o samospoznaji a ja sebe kroz tugu i patnju najbolje spoznajem. U ljubavi sam često nejasan sebi, ona mi zamuti sve ono što o sebi znam ili sam mislio da sam znao, dok sa druge strane strah i tuga me često osveste i pokažu mi ko sam istinski ja a šta je predstava koju sam imao o sebi. O ljubavi pišem kada želim da odam počast onima koje volim a o ovim mračnijim stvarima kada želim samog sebe sebi da objasnim. Sa druge strane kao što sam već rekao volim da se bavim temama od kojih drugi zaziru, mene je u stvari u životu uvek i pokretalo samo ono što me je i prestravljivalo, tako da vidim veliki izazov u tome što pokušavam da pročačkam po svojim tugama i patnjama, što mogu da ih na papiru raščlanjujem i seciram, da strahovima kroz reči oduzimam na značaju i da tugi oduzimam moć da mi u život donosi nesreću i da ulažem napore da od nje ponovo stvorim sreću.

Da li su tekstovi na blogu plod imaginacije ili u njima ima ličnog iskustva?

Svi tekstovi su rođeni kao posledica nekih mojih privatnih odnosa i dešavanja, mislim da ih zato ljudi i vole i da im se rado vraćaju jer se to prilikom čitanja verovatno oseti. Postoje ljudi koji su hiljadu svetlosnih godina ispred mene kad se radi o pisanju i talentu, njihove rečenice su umetnost, svako slovo im je na mestu, virtuozno barataju rečima ali na žalost odzvanjaju prazninom i uvek se oseti kad živite ono što pišete i kad to kao zanat radite.

Da li u Srbiji može da se živi od blogovanja?

Ja to zaista ne znam, ja nikad nisam ništa naplatio niti imam takav sadržaj na blogu koji bi bio primamljiv nekom oglašivaču pa da mi ponudi saradnju a i tu bi se verovatno namučili jer da bih pisao o nečemu to moram da volim i moram iza toga da stojim u suprotnom to bi kao što sam rekao u prethodnom pitanju možda bio dobar tekst ali njemu bi falilo duše. Blog mi nije doneo nikakvu finansijsku zaradu ali mi je dao nešto što se novcem ne može kupiti a to je gomila ljudi koji me čitaju,koji ne puštaju da ono što ja napišem odzvanja po prazninama internet prostora nego to dele da i drugi vide i na kraju priče doneo mi je i par talentovanih i divnih ljudi koji su posredstvom bloga ušetali u moj život i bez kojih je moja svakodnevnica sada nezamisliva.

Da li je u planu neka knjiga?

Ja zapravo trenutno i radim na jednom romanu koji bi izašao pod mojim pravim imenom i  koji će se umnogome razlikovati od svega što ovde pišem kao Kralj Nedodjije, ono sto je tužno je što ja ne znam kada će on biti gotov jer je u pitanju jedna ozbiljna priča koja dugo vremena sazreva i raste u meni i tek ponekad mi dopusti da nešto od nje stavim na papir. Tako da roman je svakako u planu samo ne znam da li će to biti za godinu ili dve ili tri trenutno se družim i upoznajem sa likovima u mojoj glavi. Onog momenta kad ja budem osetio da sam sazrelio kao pisac i da to nije naivno i klinačko pisanje već da ima težinu pravog književnog dela onda ću ga predati izdavačima i boriti se za njega da ugleda svetlost dana, a do tada ćemo se čitati ovde na blogu.
Još jedna od mojih životnih želja jeste da i ove tekstove i pesme sa bloga podelim u tematske celine spakujem među korice i objavim jednog dana pod imenom Kralja Nedodjije.

Šta te čini srećnim?

Mene srećnim čine samo ljudi i životinje. Sve ostalo me oduševljava ali me na duže staze ne usrećuje. Jednom sam napisao pa ću ponoviti sad ovde a to je: Ne zavaravajte se da sreću čine male stvari. Sreću čine ljudi. Veliki kolosalni ljudi koji ti se svojom veličinom prelivaju iz očiju ali ti dušu pune neizmernim mirom I radošću.

Kako se rađa inspiracija?

Inspiracija i ja smo na ratnoj nozi. Kad god je izazivam da se pojavi nje nema ali je uvek tu kada ja ne mogu baš da joj posvetim pažnju ali se trudim da u takvim situacijama pokušam bar nešto da zapišem. Tako da ako me vidite na ulici, u autobusu ili kako na sred prodavnice stojim i pisem po papirima, papirnim maramicam, telefonu ako je napunjen i upaljen što je sve ređe ili po ruci, ne prekidajte me, možda mi upropastite trenutak za pesmu.