Nazdravljamo već drugom flašom ona i ja, prvu smo ispili u tišini a druga nam je razvezala jezike, žali se i tužna je, ne vole je ljudi, plaše je se. Ja je se ne plašim, ne prilazim joj oprezno, poznajem je i znam unapred kad će da dođe, osetim je u grudima kao starog znanca i sa dobrodošlicom je uvek dočekam, ispričam se sa njom, pružim joj u grudima utočiste na par dana da ima gde da prenoći, vodim ljubav sa njom, tešim je, grlim je i ljubim kao svaki ljubavnik a onda je pustim da ode, do nekog sledećeg dana, do neke sledeće nedelje ili meseca. Ne zadržavam je kad krene jer znam da će se vratiti. Ona je jedina emocija koja je uvek izvesna, sve dođu i prođu i ne znaš da li ćeš ih ikada više osetiti, možeš da se nadaš, da na njima radiš i da ih čekaš, ali ona je jednostavna, za nju znaš da će uvek doći. Ona je tuga. Ona je ja.
Rekli su mi pusti tuge i otići će, ne grli ih, ne besi im se snažno oko vrata kao očajnik koji se drži za slamku spasa. Umoriće se od te nepažnje prema njoj pa će preći na nekog drugog, jer tuga je kurva gladna pažnje i bola. I ja sam ih pustio i nisu me prošle i nisu na druge prešle samo su se ućutale i one u meni i ja o njima, ali su me i dalje vukle za rukav i pratile kao gladna pseta gde god da krenem i kad god ostanem sam, jer ona nije bila kurva gladna pažnje i bola već samo nesrećna sreća koja se slomila i postala ozloglašena tuga.
Tuga je opasan protivnik ako se sa njom boriš, verujte mi ja znam, previše sam ratova sa njom vodio. Ja sam ubijao svoje tuge i svakodnevno se njihovim mesom gostio, nad njihovim grobom se smejao i sopstvene pobede veličao, arsenal oružja sam na nju potrošio. Ubijao sam je osmesima, pozitivnim mislima, sunčanim danima, dobrim ljudima i golim telima ali se ona uvek vraćala kao hidra iz grčkog mita kojoj odsečeš jednu glavu a ona se vrati sa još tri jer je nikad zapravo nisam ni ubio, samo sam joj veću snagu davao, ona se povlačila i vraćala snažnija, a onda sam vremenom umoran od borbe spustio svo moje oružje i ona i ja smo od preduge bitke iznureni, izranavljeni i krvavi prvi put u znak pomirenja nazdravili. Jer prosta ti je stvar sa tugom možeš da je ignorišeš, potireš iubijaš ali ona nikad ne ode dok ne ispuni svoju misiju u tebi, dok ne naučiš ono zbog čega ti je i poslata. Tugu za razliku od sreće uvek treba duboko analizirati i što bolje je spoznati, naći reči i uzroke za nju, opisati je, jer sve dok možeš da je opišeš možeš sebi sam i da pomogneš, teško je kad ti nestane reči za nju,kad zanemariš tugu i pustiš bol da te nadvlada a strah da te pobedi pa o svemu onome što osećaš onemiš. Ne dopuštajte sebi nikada to. Ne zanemarujte ni jednu emociju koju osećate a kamoli tugu, predugo zanemarivana tuga metastazira u bolest duše i zato radujte se i srećama i tugama jer to su vam dve različite strane jednog novčića pa kako ti koja kad zapadne. Najgore što možeš da uradiš sa tugom je da je se plašiš, da uzmičeš pred njom, da je izbegavaš, da je guraš pod tepihe duše, u sumračne uglove svesti nadajući se da će se ona tamo negde sama od sebe izgubiti. A neće, samo će se u tebi tiho nagomilavati i taložiti a onda ćeš od prevelike doze nje u organizmu izgubiti korak sa životom, telo će ti biti za tonu teže, osećaćeš se staro i umorno jer od tuge se ne beži, ne skriva i pred njom se ne spušta pogled. Tuga se gleda oči u oči, sa tugom se izlazi u kafanu, sa njom se opija, provode besane noći, sa njom se biješ prsa o prsa i učis iz nje o sopstvenim greškama. Sa njom učiš kako da budeš srećan. Sreća je za radovanje i deljenje a tuga je za preporod duha i donošenje odluka. Sreća ma koliko bila lepa često ti pomuti razum, učini da letiš i da previše ne razmišljaš, tuga je ta koja te otrezni od zabluda, ona te našamara realnošću i natera da kad upadneš u ponore beznađa razmišljaš šta ćeš i kako ćeš, najbolje odluke i ideje nikad nisu donešene kad si opijen srećom nego kad si slomljen tugom.
Jednom me je u našem razgovoru koji često vodimo između sna i jave pitala:
–Zašto me toliko voliš? Previše sam ti bola nanela, nekad sam se u tebe na toliko duge vremenske periode useljavala da si zaboravljao kako je biti srećan, zbog mene toliko noći nisi spavao i toliko dana punim plućima nisi odživeo.
-Zato što si mi previše lažnih sreća upokojila i sahranila i na tome sam ti beskrajno zahvalan.
–Ali sam te tokom toga i puno povredila, zar mi ne zameraš na svom tom bolu?
-Ne, jesi me povredila ali ne više nego što mogu da podnesem, na kraju krajeva i razdvojenosti bole, i porođaji bole, i očekivanja bole pa iz njih dolaze najveličanstvenije sreće i radosti. Ja sam zbog tebe stajao na groblju samog sebe, da bih bio ovakav kakav sam, u isto vreme i srećan i tužan i sada sa ponosom mogu da kažem i sreća i tuga, to sam JA.
–Ali zar ne bi voleo da si samo sreća, da sam te mimoišla kad god sam mogla a ne mlela kad god sam htela?
-Ne bih voleo. Da me nisi lomila ne bih naučio da se sastavljam, da mi nisi otvarala oči i dalje bih slepo verovao u neke ljude, pojave i stvari, da mi noći nisi pravila besanima ne bih do nekih zaključaka i odluka nikada došao, da mi odraz u lažnim očima nisi ubijala ne bih pod pravim pogledom danas vaskrsavao, da te bolesnu nisam negovao ne bih znao u kako prelep cvet možeš da procvetaš. Jer ko je sa tobom jednom u krevet legao sa manjkom hrabrosti se nikad nije probudio.
I zato moj savet vam je ne bežite od tuge, čuvajte je u sebi dok ne ozdravi, svađajte se i raspravljate se sa njom, rastite, sazrevajte i učite iz nje, izlazite jači iz svake tuge i svaka naredna sreća će vam nakon nje biti lepša i dugotrajnija.
No Comments