Zagledaj se u bezdan svoj čoveče ako hoćeš dušu svoju da upoznaš

-Ćutiš Đorđe?
-Ćutim!
-Opet si bio u sebi.
-Jesam!
-Sve duže u sebi ostaješ, sve te manje ima u realnom a sve više u fiktivnom svetu!
-Realnost je za mene fikcija, stvarnost je ono što sam, kad sam u sebi sam.
-Do kada misliš tako?
-Dok se jednom sam u sebi ne izgubim i tamo zauvek ne ostanem.

Ućutim se u svako proleće.
Otuđim od sveta i nagnem se nad svoje bezdane, da se zagledam u njihove dubine, jer šta je čovek koji samo gleda ispred sebe a nikada se ne zagleda u sebe?
Šta je čovek koji se u sopstvenom mraku nije kalio i koji u ognju sopstvenih strahova nije goreo do skup mišića, kostiju i krvi čija egzistencija ne može ništa pred sobom da smrvi?
Zato zagledaj se u bezdan svoj čoveče ako hoćeš dušu svoju da spoznaš.

Ućutim se u svako proleće. Osluškujem šta to u meni sa njim buja i raste, čekam da vidim šta će iz zimskog sna u meni da se probudi, koji će strahovi i koja oduševljena u meni da ožive. Ovog proleća, neke tišine su u meni oživele ili su to samo  naše buke umrle. Ovog proleća sam ti sam, ćutim i o tebi i o sebi, nemam potrebu da ispričam svetu, pticama, ljudima, živima i mrtvima sve ono što znam o nama.
Ovog proleća nemam potrebu ni da nas sebi objašnjavam, da razlažem na proste sastojke i jednostavne činioce ovu našu jednačinu sa jednom poznatom i dve nepoznate koje smo do beskonačnosti i iznemoglosti menjali ali pravi rezultat nismo dobili.

Ovog proleća prvi put bežim u tišine, ja, koji sam se u njima osećao bolesno, skrhano i slabo. Sada me smiruju. Posle tvojih buka i tvojih reči koje su ispale nereči tišine me prvi put posle trideset i kusur godina leče. Ne rastu u meni, prvi put posle mnogo vremena, planovi o nama. Nemam u čije ruke da položim svoje tuge da ih preoblikuju u sreće, nemam u čija jutra da se uselim i u čijim očima da se probudim. Nemam u čijim mislima svoje reči da upodobim da rastu u zajedničke planove. Nemam u čijim očima da budem veličanstven i jak.

Ovog proleća sam podigao bele zastave da lepršaju vetrovima nošene, spustio koplja, odložio pistolje i prebrojao sve mrtvo u meni što je nastradalo od naših ruku, održao opelo svim onim uzaludnim nadama, prererzao grkljane i skratio muke svim onim preživelim čekanjima, obrisao nož od njihove krvi i krenuo dalje. Ovog proleća sam bes zakopao duboko u sebi jer bes kao bes nikad ne dobar sluga nije bio onom iz čijih je stanja nastao i iz čijeg je srca potekao, on je uvek u službi onog ko ga je izazvao, ovog proleća sam ga zakopao duboko, da ga tvoje reči i ravnodušnosti ne mogu otkopati. Ovog proleća sam ti bolno prazan, toliko da sam čak i sebi sebičan. I ne brinem se. Ja koji sam se plašio samoća i čija je potreba za ljudima prerastala u patologiju, ovog proleća nemam potrebu za ljudima. Posle tvojih buka koje su zaglušile moj razum hrlim u smiraje i samoće u kojima mogu da opružim izranjavano telo i da se spokojno u sebi molim i maštam o večnostima.

Ovog proleća sam sam sa sobom miran.
Ne proganjaju me ulice tvoje i ne pohode me utvare moje.
Okružujem se svojim suštinama, tugama i radostima.
Sa njima se budim i sa njima ležem.
Dobro su mi društvo.
Jačaju me.

Ovog proleća sedim na suncu i razvrstavam pred sobom sva prethodna proleća u kojima sam bio voljen, tužan, srećan, nesrećan, ushićen, zauzet i oduzet. Ovog proleća sam organizovao retrospekciju svog života.
Za 30 godina skupilo se tu mnogo krša i veličanstvenosti.
Obilazim ih u sebi kao u najlepšoj galeriji.
Ja fanatik koji nikad ništa iz sebe nije bacio ili odbacio nego je u sebi sve pohranjivao, pa sad šetam i gledam sva svoja oduševljenja i razočarenja.

U dnu stomaka u tamnim ponorima mog bića nalaze se promašaji, to je možda i najzanimljiviji i najstrašniji deo ove izložbe, tu se uvek najduže zadržim, obilazim ih sa svih strana i zagledam ih. Gledam u nameri da saznam u kom su tačno trenutku postali promašaji umesto pobeda, na kojoj raskrsnici su skrenuli sa pravog puta i postali stranputice. Grlim ih i volim. Plačem nad njima. I sa njima. Nekad jer me još razdiru i bole a nekad zbog tuge i svega onoga što su mogli pa postanu a nisu. Ali ih volim.
Znaš mene, uvek sam više i jače voleo promašaje od sopstvenih pobeda, pobede su bile vidljive, njih su svi hvalili a promašaje su kritikovali, sa njima se nisam dičio u tuđim očima nego sam ih krio od očiju sveta da ih tuđa usta ne povrede i ne uvrede, kao da im nije dovoljno teško što svoje svrhe nisu ispunili. Da, njima se nisam nisam hvalio ali sam ih voleo i ne bi ih menjao, jer su me napravili ovakvim kakav jesam. Svaki promašaj je evolutivni stepenik ka uspehu i svaka bol je korak ka otupljivanji budućih samodestrukcija zbog neuspeha. Pobeda je tu da te uljuljka i da ti krila, ali te isto tako i vrlo lako oslabi, pobeda te ništa ne nauči , promašaji i pokušaji su ti koji te otrezne i nauče kako do pobede da dođeš.

Kad izađem iz dubina do središnjeg dela stomaka tu se nalaze sve moje želje. One neizgovorene, koje su sa vrha jezika skliznula niz nepce i potonule na dno utrobe, nikad ostvarene. Nekima se smejem, tužno je šta sam sve i koga želeo, nekima se divim, bilo ih je par veličanstvenih šteta što se nisu ostvarile nego su umrle. Da jesu sve bi drugačije i lepše bilo. Sa željama tu počivaju i nade. Nema ih baš puno jer sam naučio da su nade otrov koji te upropasti, njih ubijam na početku čim se u mojim mislima začnu jer su one seme neostvarenih očekivanja ali par njih sam pustio da porastu u meni, nisam ih na vreme upokojio pa se sad batrgaju, pokreću revolucije i žive, neubijene čekaju da mene jednom ubiju.

Iznad stomaka u grudnom košu nalaze se obrisi nekih ljudi koji su tu boravili, koje sam u kavezu mog grudnog koša namerno zatočio nadajući se da će ako dugo vremena tu provedu možda nešto i u meni zavoleti, ima tu i obrisa onih koji su samovoljno ušli pa su kao u čekaonici čekali da ih pustim do srca. Zajedničko im je svima da su pre ili kasnije iz mene otišli neki svojom voljom a neki mojom. Ali su ostavili obrise i tragove da do kraja pamtim da sila klade valja ali neosećanja u osećanja ne pretvara nikada koliko god se trudio.

A u samom levom uglu grudnog koša je ono veličanstveno parče krvavog mesa sa komorama i predkomorama.
A u njemu kuća,
a u kući neko ko je tu stekao stanarsko pravo.
Neko zbog kog svaku novu ljubav i pre početka završim,
neko zbog kog svaku novu sreću u nesreću pretvorim,
neko zbog kog svakoj novoj priči prvo napišem kraj pa se tek onda pozabavim početkom.
Neko koga nemam snage da ubijem.
Ne izlazi iz nje, a ne ulazim ni ja u nju, godinama.
Miruje, već dugo, ne izaziva mi tahikardije sem ponekad u besanim noćima kad se spustim u sebe pa ga virenjem kroz prozore razbudim al u u te unutrašnjosti nikad ne ulazim. Bezbedniji smo kad se ugledamo iz daljina, a jedno smo. Nema li od toga veće tuge?

Posle grudnog koša se popnem do mozga, da smirim svoje nemire, da ublažim tuge, napijem se razumom i zaboravim stanovnike u sebi. Ovog proleća spava sve u meni a ja ga ne budim. Umrli su leptiri i i oči mi nisu zagledane u nebo. Ovog te proleća neću buditi u mojim grudima nego ću se družiti sa svojim savestima. Ni ovog proleća te iz srca i grudi izbaciti neću ali iz misli hoću. Ovog proleća ću samo na sebe misliti a tebe neka u grudima, živi u mojim tišinama i hrani se tugama a jednom kad budem bio dovoljno jak i tebe ću zajedno sa nadama o tebi sahraniti i u srce nove stanare useliti.

-Svakim danom sve manje i manje reči koristiš. Nemaš više šta da kažeš?
-Imam ali ne razumeš ti to, to samo proleće može da razume.
-Nekada si govorio da sam ja proleće tvog života.
-Nekada jesam.
-A sada?
-Sada jesen si mi!
-Godišnja doba se smenjuju, biću ti opet proleće.
-Nećes! Sada moram malo da budem proleće samom sebi!