Posted on 10/10/2020

Život je igra između dva umiranja

Tekstovi

Sve je smrt,
govorio sam ti očajno
tih dana
kada je planeta
postajala masovna grobnica
a tela se u vrećama
spaljivala na sve četiri strane sveta
dok su mi tvoje usne pričale
to je život
ljudi umiru
i šta sad
ne može svačija smrt da te boli.
Pitao sam te
hej zar ne shvataš
da nisu umrla samo tela
znaš li
koliko je pesama umrlo nenapisano
slika nenaslikno
pronalazaka nepronađeno
koliko ideja
snova
i revolucija je ugašeno
i pre nego što je stiglo
da zaživi
i promeni lice sveta.

U ovoj zemlji
više je groblja
nego dečijih igrališta,
nepismeni nad
obrazovanima komanduju,
ovde je
svako dostojanstvo zgaženo
i svaki ponos
je u zamenu za preživljavanje prodat.
Ovde je svako novo sutra
samo staro juče,
datumi na novinama su tačni
al su vesti već godinama
iste i bajate.
Ovde je istina
polomila noge
i ostala izgažena
da umre
u prašini pored puta
bežeci pred nepravdom.
Ovde trešnje više koštaju
od poruke za spašavanje dečijeg života.

Sve je smrt,
govorio sam
i slušao te
kako su svi živi
za koje znamo
i kako je sve u redu
i kako ce sve proći
i opet sam šaputao tiše
više sebi nego tebi
da je sve smrt
jer tvoje uši su čule
ali nisu razumele
da postoje smrti
hiljadu puta gore
od onih fizičkih,
tvoje oči ne vide
da ja umirem
više puta
svakog dana
i svaki put
sve teže vaskrsavam.
Ubili su mi snove
sa osmehom na usnama
i ostavili ih ispljunite
da leže
po podovima kancelarija
onih koji su o meni odlučivali.
Umiremo živi
ćuteći
pognute glave
da bi preživeli
jer kako se živi
smo zaboravili.
Ubili su mi želju
da ostarim
u ovom gradu
kog se još uvek očajnički držim
i nadam se promeni
dok je san o kući
u ulici sa drvoredima
sve dalji
i dalji.
Više ni tebe nema u njemu
kako golog tela u proleće
šetaš do prozora
i otvaraš ga da uđe
miris lipe.
I lipe su ubili
i zamenili ih platanima.
I kako da te volim
kad ti ni ne znaš
koliko me zastrašuje
Beograd bez lipa.

Sve je smrt,
govorio sam ti
dok sam onemoćao
u tvojim krilima ležao
I ponavljao ti
ovde smo svi isti
ali nismo svi isti
i ne sija sunce isto za sve
najmračnije je za one
čiju kožu prži svaki dan
a najsjajnije za one
koji iz mračnog hlada
diriguju našim sudbinama.

Opameti se molio sam te.
Ovde više ni cigani
ne pevaju
proleće na moje rame sleće
za Đurđevdan.
Planeta nam okreće leđa
i leto više plače
nego što se raduje.
Sve smo
kao čovečanstvo sjebali
i zato zasucimo rukave
i volimo,
volimo i one
koji nisu nas voleli
njima je ljubav najpotrebnija.
Jer užas u njihovim dušama
samo se dobrotom može spasiti.

Sve je smrt,
život je
samo igra i predstava
između dva umiranja.

Sve je smrt govorio sam ti
tih dana kada su na ulicama
tukli staro
i mlado
koje je izašlo
po trunku dostojanstva
koju mu nisu ubili
i ukrali.
Govorio sam ti
tih dana
da sam umoran jako
od ljudi
neznanih
i znanih
od tišina
koje osuđuju
i priča
koje podržavaju
od pogleda
punih sumnji
i glava
zgađeno okrenutih
tamo
gde ne bi smele da se okreću
jer kako ćeš ruku da pružis
i pomogneš
ako pogled skreneš.

Umoran sam
i od tebe
i ove želje
koja razara telo,
od misli
koje razboljevaju mozak,
od požude
koja pali maštu,
od mašte
koja nikad stvarnost
neće postati
i od stvarnosti
koja će ružna ostati.
Umoran sam
i od ove zemlje
iz koje svake jeseni
više ljudi
nego ptica lastavica
u nepovrat ode
jer ovde se sve više uzdiše
a sve manje diše.
Ovde ni deca
više nisu deca,
ovde je svaka bezbrižnost
odavno mrtva
i svaka nevinost
u ranom začetku razdevičena.
Naučeni smo da
prosečnosti širokih ruku grlimo
a da pred senzacijama
ravnodušno ćutimo.

Pričao sam ti,
sve sam ti pričao
za moje bolove
što svet ne mogu da učinim
boljim mestom
što pesmama ne mogu
protiv zla
što rečima ne mogu
da pokrenem revolucije
jer ja,
ja sam
naivnošću ovog deteta
u sebi
napravio
gomila zabluda
jer na vreme nisam
shvatio da ono što su
reči
i rečenice
za mene
nisu isto
i za tebe,
njega,
nju,
svet.
Neko za svoju reč
krvari
živi
i gine
a neko je prevali preko usana
tek onako da je kaže
a to je ubilo pisca u meni
jer ja,
ja sam mislio
da su reči
skupe nekretnine
u kojima živi suština čoveka
ali su jeftine
prolazne,
prekratko žive
i prebrzo se zaboravljaju.
Više nema velikih ideja
za koje se gine
a ja bih tako ginuo
i prvi na braniku života
za bolje sutra trčao
zarad buduće sreće
tvoje i moje
zarad sreće
neke tek rođene
i nerođene dece.
Ja bih tako ovu krv
prolio za još jednu veliku ideju
koja bi prerasla u epopeju
ali nema više velikih ideja
sistematski su ih ubili
oni
koji su nam stvarnost
izrovarili
pa po njoj ne možemo
da hodamo uspravno
nego se saplićemo
sagnute glave
zbog nemoći
besa
i sramote
jer ćemo nečinjenjem
ništa
ostaviti sutra onima posle nas.
Tih dana kada sam shvatio
da moje reči
neće promeniti ničiji
a kamoli tvoj svet
razbolela me stvarnost.
Konzumirajući realnost
povratio sam po sadašnjici.
I tako bolestan
molio sam te
očajnički
i pomalo svetački
onako kako se moli
kad je molitva sve što imaš
okrenimo se
bar mi licem
jedno ka drugome
budimo kukavice
i zaboravimo.
Zaboravimo,
Dorćol u svitanjeć
kaldrmu Skadarlije
miris Dunava,
Košavu
i pogled sa Kalemegdana.
Zaboravimo mračne haustore
iznajmljene sobe
prijatelje
i ljubavnike.
Zaboravimo sve,
jer zaborav je privilegija
neosetljivih i
srećnih ljudi.
Molio sam te
spakujmo se
i otiđimo negde,
recimo u Japan
gde je cvetanje trešnjinog cveta
atrakcija
a ne dan bez ubistava,
smrti
i nemaština.
Ovladali smo umetnošću preživljavanja,
ovladajmo sada umetnošću življenja.