Život vam je kao bojanka. Ili ga bojiš pravim bojama unutar linija ili pomešaš boje,pređeš linije i stvoriš apstraktno umetničko delo od njega. Neki mu se mogu smejati jer ga neće znati ceniti ili će mu potajno zavideti jer neće imati hrabrosti da isto urade i sa svojim životima. Na takve ne obraćajte pažnju, nisu svi kadri da budu drugačiji i posebni, i to je ok, poštujte njihove običnosti ako hoćete da oni poštuju vaše neverovatnosti. Ovo je pismo za sve vas koji ne znate da se ograničite u linijama, koji svoju individualnost ne znate da obuzdate i svoju ličnost nećete po tuđim moralnim normama da živite. Znam kako vam je, prešao sam hiljade kilometara u vašim cipelama i još uvek ih nekad obujem jer navika i opšta prihvaćenost godinama nametana su čudo ali se ne dam, čim vidim da idem utabanim stazama kojima su prošli mnogi pre mene izujem se i bos dalje nepoznatim putevima nastavim.
Jer uvek je bilo, put kojim se češće ide je lakši ali put kojim se ređe ide možda je teži ali je neuporedivo lepši.
I zato, ovo je pismo za sve vas nesnađene u ovom paradoksu od sveta gde se dobro lošim vraća, gde se ljubav osuđuje a mržnja veliča, gde se deca trude da budu odrasli a odrasli su evoluirali u zveri.
Ovo je pismo za sve nas zarobljene između besa i plača, gde se mir krvlju I živcima plaća.
Ovo je pismo za vas koji se tek spremate da krenete stazama života ili ste već odavno na njima ali se osećate izgubljeno.
Ovo je pismo za tebe naivnog koji svet posmatraš kroz prizmu sopstvenih shvatanja, ideala i snova koje su ti od detinjstva nametnuli stariji. Koliko samo floskula, reči I rečenica formiranih u poslovice kako treba živeti I kakav čovek treba biti se prenosi sa generacije na generaciju samo im je mana da osim što lepo zvuče odavno su svetlosnim godinama od današnjeg doba u kom smo izmestili moral iz ležišta opšte prihvaćenih vrednosti, izgubili pojam časnog, pomerili granicu poštenog i pretumbali sve što se pretumbati mogli pa više i ne znamo šta je normalno.
Ceo život su mi govorili da je za sreću potrebno malo. Ja sam u životu imao tone i tone tog svega po malo ali nisam bio srećan. Sreća mi je negde izmicala jer puno malog nikad se ne udruži da čini jedno veliko, a to me je činilo sve tužnijim I tužnijim, čak do te mere da sam počeo da preispitujem ceo sistem uverenja na kojima sam odrastao i onda sve što su me u detinjstvu učili je počelo da pada u vodu, prvo sam shvatio da se dobro dobrim vraća samo u bajkama i to Diznijevim, u onim pravim koje se sastoje od crnih slova i belog papira uspavanu lepoticu ne budi princ nego kralj silovatelj, mala sirena se ne udaje za princa nego postaje morska pena, Crvenkapu pojede vuk a Mali Princ izvrši samoubistvo.
Što se same sreće tiče shvatio sam da za sreću nije potrebno malo kao što su mi ceo život govorili. Isprva mi je i bilo čudno da jedna takva reč koju kad izgovaraš puna su ti usta nje traži malo, sada znam da su me tome naučili oni koji pojma o sreći nisu imali, oni koji su se pravili da su srećni ili da stvar bude još tužnija možda su u nemaštini neoplemenjenog duha svog zaista i mislili da su srećni.
Sreća je zahtevna i gladna i njoj treba mnogo. Sreća nije kratkotrajan osmeh i trenutno stanje ekstaze, to je radost. Radost i sitna zadovoljstva su ti kojima je potrebno malo. Poneki osmeh, odlazak u muzej, lepo vreme, lep gest, dobra pesma, privremeni zaborav i predah od života i problema. Sreća je prvenstveno zdravlje a onda ljudi, i to ne bilo koji ljudi, za sreću su potrebni oni ljudi koji ispunjavaju srce i dušu, ljudi kojih ti nikad nije dosta, za sreću su potrebni ljudi na čija nedostajanja ti se zgrči utroba kad samo pomisliš da mogu da ne budu tu, za sreću je potrebna noć u kojoj te ništa ne boli, mir u grudima koji ništa ne može da poremeti, blizina osobe koja ti znači, dobro jutro sa osmehom, orgazam koji prazni telo a istovremeno ispunjava dušu. Za sreću je potrebno da se poklopi sve ono što nije u tvojim rukama. Zato je tako teško ostvariva i zato kad nam se jednom pojavi držimo je se kao davljenici za slamku dok nam izmiče, samo da ne izgubimo taj osećaj u kom se osećamo kao da se Bog otelotvorio u nama i da možemo sve.
Sa druge strane kad nam izmakne sreća onda smo tužni, a tuga je posle smrti najveći bauk kog se čovek plaši i od koga beži. Ona je odsustvo sreće. Za sreću vam je potrebno mnogo a za tugu ništa. Tuga zapravo i jeste ništa. Pokušajte da je opišete i shvatićete da je ona praznina koja vas je nastanila posle odlaska sreće. Dok svaka emocija sadrži gomilu varijabli koje treba da se poklope da bi se ona ostvarila i oživela u vama za tugu vam ne treba ništa. A zar to nije svojevrsna ironija koliko je tuga u stvari tužna.
Tuga je jadna, usamljena opljačkana starica skinuta do gole kože. Odžeparena od života. Ona je jednom bila sreća kojoj je život oduzeo ljubav, radost, ljude i nadu. Zato ne plašite je se. Ona je kao i vi. Samo traži gde da prenoći. Pustite je. Neka njena praznina ispuni vaše grudi, neka opustoši vaš grudni koš. Budite prazni dok se ne pojavi neko nov ko će te praznine novim srećama da ispuni a tuga će se tada sama povući, jer nigde ne cvetaju lepše ljudi nego u grudima u kojima ima mesta za njih da se opruže od rebra do rebra, od karlice do srca, da ih ništa ne steže i ne sputava dok rastu u vama, neko vam je verovatno rekao da su to leptirići, ja vam kažem, nisu, to što osećate to su ljudi. Ukoliko se budete klonili tuge kao što su vas učili, smejali se I pravili se da je sve kako treba i u sebi negovali lažne sreće nećete imati mesta kad za to dođe vreme da u vama niknu neki novi ljudi i osećaji od krša i korova koji su pustili u vama prošli ljudi.
Učili su me kao malog i da se dobro dobrim vraća, sa godinama sve manje verujem u to mada dobro ljudima nisam prestao da činim ali odavno ne očekujem da mi se išta vrati. Vraćanje dobrog opet me vraća na ljude i zavisi od onih kojima se okružiš. Učini dobru stvar dobrom čoveku i vratiće ti dobrim, učini dobro karakternoj nuli i vratiće ti lošim, mada ako imaš sreće možda ti neće vratiti uopšte.
Učili su me i da su vera i nada sve. Za veru mogu da vam kažem verujte i samo verujte. Bogu, Alahu, Zevsu ili Šivi nije bitno, bitno je samo da verujte jer čovek bez vere nije ništa drugo do prazna ljuštra bez duha, pokretna egzistencija uzaludno potrošena, izdajica velikog arhitekte svemira . A što se nade tiče, o njoj vam mogu tomove i tomove napisati, nadu sam živeo, nekad sam dane preživljavao držeći se za nju, rekli su mi nadaj se i želi i ostvariće se. Želeo sam svakom koskom, mišićem i nervom svog tela, svakim snom, svešću i podsvešću pa mi se nije ostvarilo. Nadao sam se i kad je trebalo da se ne nadam nego da pustim.
Istina je da nada umire poslednja, zato je treba ubijati prvu.
Ja sam moju ubio i to je bio dan kada sam sam u sebi ozdravio. Od nadanja nema ništa. Živeti sa nadanjem je poseban krug pakla jer maštas i nadaš se i čekaš a trik je u tome da ništa ne treba čekati nego na svemu treba neumorno raditi i verovati a ne nadati se, jer što manje nadanja to je manje razočarenja što manje razočarenja to je um zdraviji i stabilniji, što je um stabilniji to je samopouzdanje veće a sa samopouzdanjem možete sve ono što sa nadom ne možete ni u snu da ostvarite.
Isto vam je i što se tiče maštanja učili su me da maštam, jer te mašta može odvesti na mesta koja java i ne poznaje ali mi nisu dali uputstvo za upotrebu mašte jer bez uputstva za upotrebu možeš da se izgubiš u svetu koji nema svoje granice i prostori mogu da mu se šire od zemlje do kraja univerzuma pa tako neki zalutali napišu Harija Potera ili Gospodara prstenova a neki samo dobiju šifru u nadležnoj psihijatrijskoj bolnici. Zato maštanja uvek treba raščlaniti na realna i nereaalna a to vam kažem ja koji sam za nerealnosti živeo ali tako je to, pre ili kasnije dođes u godine, kada shvatiš da sve što je bilo i što se nadaš da će biti možda nikad vše neće biti.
Dođu dani kad shvatiš da moraš da amputiraš jalove nade, da izgaziš neispunjene želje i da kreneš dalje. I to može da boli, o još kako može da boli, toliko da možes da pomisliš da ćeš od te boli umreti ali ne brini izdržaćeš. I samo da znaš, ne, nemaju te godine veze sa godinama, to mogu biti i dvadesete i pedesete i sedamdesete nego imaju veze sa našim strpljenjima, željama,stremljenjima i čežnjama. Neko provede čitav vek ne znajući kad mu je dosta svega, neko nikad ne nauči da kaže dosta je maštanja bez ostvarivanja a neko se tek ispili i zna da kaže ne.
Naučite da ne maštate o onome što ne možete da ostvarite. Mašta je zavodljiv otrov i opasna stvar, lako te digne ali te još lakše spusti, mašta je lekovita ako umeš da je koristiš i ubojita ako se sa njom igraš bez uputstva za upotrebu. Zato evo vam kratko uputstvo za upotrebu mašte:
-O lepšem životu, putovanjima, obrazovanju i sopstvenim postignućima nikad ne treba prestati maštati i sanjati, to je ono što je u vašim rukama ako se odvažite da se propnete na prste u svojoj glavi da vaše mašte izvučete iz sopstvenih sivih moždanih ćelija na svetlost dana da na njima radite i da ih oblikujte.
-O ljudima i nepromenljivim situacijama nikada ne treba maštati, njih treba kad ti se skupe u grudima isplakati, da isteku iz tebe i prihvatiti da ih nikad nećeš imati i promeniti, pusti su ti snovi, prvo te ateriraju u visine dok zavodljivo upadaš u misli o njima a onda te naglo tresnu o pod i probude a buđenje posle njih je bolno i neprijatno. Maštajte samo o stvarima na koje možete da utičete i o pojavama koje možete da promenite. O ljudima nemojte ma koliko ih želeli i za njima čeznuli, nemojte, jer ljudi treba da vam se dešavaju voljno a ne na silu. Za istinsku sreću potrebna su pripadanja a ne posedovanja, i zato gde ne možete da pripadate nemojte ni da se trudite da prisvajate ono što ne želi da bude vaše. Neće doneti sreću vama ni vama ni njima, sve što nije uzajmno završi se bolom i tugom. Izbegavajte to.
U životu uvek činite dobro, ne da bi vam se vratilo već da bi sebe oplemenili. Negujte sreću kada dođe, uživajte u njoj dok traje i ne zadržavajte je kada pođe, ne pravite u grudima kavez za sreću koja ne želi više da bude vaša. Slomićete joj krila i nosićete njenu ruinu zauvek u sebi, pustite je da odleti drugima kojima će biti dobra.
Ne izbegavajte tugu. U njoj vaš duh raste. Okružen pustoši u kojoj nema granica i barijera razvija se u sve ono što može i treba da postane. A jednom kada postane raširite svu svoju raskoš jer nije se veliki prasak dogodio, nisu se planete milijardama godina sudarale, nisu hemijski elementi sasvim slučajno kosmosom putovali, nisu se evolucije dešavale, nisu majmuni na dve noge prohodali i nije se ceo univerzum urotio da bi vas stvorio a da bi vi svoje suštine obuzdavali ili zbog nekog menjali.
Od zvezdane prašine ste sazdani, pokažite zato svetu koliko ste prelepi ma kakvi da ste.
Sijajte najsjajnije što možete jer u vama prebivaju prave zvezde.
