Ako me ikada sretneš

Ako me ikada sretneš
o meni me ne pitaj ništa
mogu ti reći hvalospeve
o ljubavi i slavi
ali znaćeš da lažem
znaš mi pogled i oči
kad istinu iskrivljujem
biće sramota i mene a i tebe.

Ako me ikada sretneš
prođi kao da se ne znamo
kao da se nismo poznavali
i telima od orgazmičkog
do duševnog vrhunca spajali.

Ako me ikada sretneš
ne gledaj me u oči
i ne pitaj me ništa o meni
jer mogu ti reći tugo moja
da pijan lutam često od beznađa do besrama
da se u tuđe krevete ponekad useljavam
samo da bih mogao pored nečijeg tela da se probudim.
Ispričaću ti i da se u tuđe lobanje useljavam
tražeći nekog u čijim pogledima
ću se kao u Jordanu okupati
i u čijim mislima ću se novi ja pokršten roditi.
Ali ne ide mi nit’ se brže uselim
nit’ se brže iz njih iselim.
A o useljavanju u tuđe grudi ti neću ni pričati
to odavno više i ne pokušavam.
Posle tvojih svi grudni koševi ovog sveta su
pretesnost koja guši moja postojanja.

Ako me ikada sretneš
a znam srešćeš me
jer me noge nesvesno vode
putanjama tvojim
molim te o meni me ništa ne pitaj
reći ću ti da još nikog
na tvoju levu stranu kreveta
nisam pustio,
ni ja na nju posle tebe više ne ležem,
držim se desne ivice i u najdubljem snu,
od dvokrevetnog
napravio sam
jednokrevetnu
postelju
jer znaš
tužna mi je ta leva strana
od kad nemam uz koga da se pribijem na njoj.

Ako me ikada sretneš
o meni me ne pitaj
reći ću ti da mi je srce atrofiralo
od hranjenja tvojom ljubavlju na kašičicu
pa sad više ni za kog nije u funkciji
i za mene jedva kuca
jer ljubav posle tebe više ne konzumiram
sad samo strast ližem sa oštre ivice noža
i mogu ti reći
uzbudljivo je
ali istovremeno
i bolno tužno.

Ako me ikada sretneš
ne pitaj me o meni
reći ću ti kako su me te tog dana
skupljali po podovima beogradskih kafana
kad je tvoje ‘’da’’
pred Bogom.
državom
i svetom
postalo zauvek ‘’NE’’
meni,
tebi
i našem postojanju.

Ako me ikada sretneš
ne pričaj mi o tom danu
reći ću ti kako su me pijanog
od tuge,
jeftinog alkohola
i bola
kući odneli
i danima treznili
i čuvali.

Ako me ikada sretneš
ne sreći me kao što se sreću
stari prijatelji i ljubavnici.
Jer to neću biti stari ja.
Prepoznaćeš mi
oči,
usne
i lice,
ali tugo moja to neću biti ja.
Nemoj me pozvati po imenu.
‘’Đorđe’’ nošeno dahom vetra
ništa mi neće značiti.
Od tvog stavljanja imena u knjigu venčanih
ja sam svoje iz knjige živih ispisao.
Sada sebe oslovljam sa ‘’On’’
i lepo nam je.

Ako me ikada sretneš
ne pitaj me o meni,
šta sam,
gde sam
i sa kim sam.
Da li još uvek volim
šarene stvari,
živopisne leptir mašne,
da li su mi i dalje samoubistva poznatih opsesija,
da li je dete u meni
koje je našlo svoj arhetip u Spilbergovom
dečaku iz ‘’Veštačke inteligencije’’
i dalje živo u meni.
Ne pitaj me jer pričaću ti naširoko
da sam spolja šareniji nego ikad pre
konačno ću ti objasniti da ja bojama
na sebi krijem tamu u sebi.
Ne pitaj me pricaću ti naširoko i nadugačko
o Virdžinijinom herojskom odlasku,
o Majakovskom,
o tome kako se Cvetajeva obesila
konopcem kojim joj je Pasternak
vezao kofer jednog hladnog jutra
na Pariskoj železničkoj stanici
a onda nestao dok ga je ona čekala,
o Silviji koja je zapušila sve otvore
da joj plin do dece ne dopre
a onda glavu stavila u rernu.
Ne pitaj me pričaću ti o
Ćopiću i skoku sa mosta
dok su zvona Saborne crkve u smrt ga ispraćala.
I na koncu priče pričaću ti
o Miljkoviću, o mom ljubljenom Miljkoviću
a onda ću se setiti
da mu dugo na grob nisam odneo ružu
i to će me rastužiti.
Ne, ne pitaj me
jer neću moći da stanem
jednom kad krenem o svima njima
a ti me nećeš razumeti
jer kako bi
kad ti i dalje misliš
da je Balaševićev ‘’Odlazi cirkus’’
zaista pesma o cirkusu.
Ispričaću ti da i dalje gledam
‘’Veštačku inteligenciju’’ kad sam tužan
i da me kao i prvi put boli svaka kost od tog filma,
da se pronalazim
u svakoj rečenici,
pogledu
i pokretu glavnog lika
i da more suza prolijem
kad on, android, moli Plavu Vilu
da od njega napravi pravog dečaka.
Ne pitaj me, jer me nećeš razumeti
kolutaćeš očima
ne shvatajući kako se neko
ko je već pravi dečak
prepoznaje u liku androida iz filma.
A onda ćemo se smejati
mojoj ludosti
ti iskreno, ja isfolirano
jer znam da neke ti stvari
nikada nisam mogao i
nikada neću moći objasniti.

Kažem ti o meni me ne pitaj
jer ispričaću ti kako mi je deset tamburaša
sviralo posmrtni marš
meni kakav sam bio
i nama kakvi smo mogli da budemo
onog dana dok je tebi svirala svadbena muzika.
Ispričaću ti kako sam tog dana
kad ste stigli tamo
gde mi nikad nismo
i dok ste se u oči gledali
i jedno drugom ”DA” izgovarali
i na večnu vernost se zaklinjali
kako sam prestao da budem veran tebi
i kako sam u našoj postelji
tugu udavio i zaboravio
sa šest tuđih tela
jedno za po svaku godinu naše ljubavi.
Pričaću ti kako su mi se suze
sa njihovim znojem stapale
kako su mi se jecaji očaja
sa njihovim uzdasima zadovoljstva mešali.

Ispričaću ti i kako sam
isterao neznance iz kreveta tog jutra,
kad ste se kao bračni par probudili
i jedno sa drugim ležali
a ja sedeo u našem bivšem svetilištu ljubavi
a u sadašnjem hramu nemorala i srama.
Sam i prazan.

Ako me ikada sretneš
ne pitaj me jel imam nekoga
mogu ti ispričati da sam jednog jutra
možda čak i onog
kada ti je u Zvečanskoj
negde iza prozora ispod kog su nacrtane rode
prvi put u ruke dat plod vaše ljubavi
koji ja nisam mogao da ti dam
takođe u rukama imao plod sopstvene neljubavi
nekog ko mi spava na ramenu,
mazi se,
čije su ruke i od tvojih nežnije
a međunožje toplije i vlažnije,
nekog čije su strasti pohotnije
i usne vrelije.
Ne, nemoj da mi kažeš
da se raduješ zbog mene
jer ću ti reći da i tad mislim na tebe.
Ispričaću ti da me žulja ta glava,
da mi ne prija vrelina
ni ta žestina
ali da se ipak nasmejem
kad se protegne i sanjivo me pogleda,
a onda se kukavički izvučem iz postelje
i u kupatilu sa mislima o tebi zadovoljim sam sebe.

Ako me ikada sretneš
ne pitaj me za svakodnevnicu
jer ću ti priznati da su me okupirali
život,
ljudi,
obaveze
i poslovi.
Da su mi misli na sto strana rastrzane
i da u tom ludilu često zaboravim i sebe
ali nikada i na tebe.

Ako me ikada sretneš
ne pitaj me čime se bavim
priznaću ti da i dalje o tebi pišem pesme
onako melanholično otužne
i srećnim ljudima patetično ružne
da narod vidi da još uvek romantičarski
može za ceo život samo jedna osoba da se voli.

Ako me ikada sretneš
ne pitaj me dokle mislim ovako
i šta sam očekivao od života.
Ispričaću ti o svim mojim planovima
kako sam hteo da gledam
kako ti godine na lice padaju,
kako ti kosu sede šaraju,
kako ti se telo smanjuje u mom zagrljaju
pred naletom godina
i kako sam pred spavanje hteo staračke pege na rukama
da nam brojim dok nas ne uspavam.
Dođavola, ispričaću ti
i za moj najveći strah da pre mene ne umreš
i za moj plan da za tobom od sopstvene ruke
i ja istog dana odem da ti duša ni po kosmosu
sama bez mene ne luta.