Jednom ćeš mi doći na vrata
i biće mrkla noć
i napolju
i u tebi
i u meni.
Otvoriću ti,
skloniću se u stranu da uđes
i sedećemo
do svanuća
i ćutaćemo.
I neće biti neprijatno
nego oslobađajuće
jer sve što bi rekli
odavno je suvišno.
Don Kihot u tebi
je pobedio svoje vetrenjače.
Sančo Pansa u meni
je izgubio želju da prati tebe
i krenuo da prati sebe.
Jednom ćeš mi doći na vrata
i biće mrkla noć
i sedećemo u tišini i umiraćemo
Jedno drugom u očima
Sahranjivaćemo maštanja
koja smo u sebi gajili
i nadama zalivali godinama.
Jednom ćeš mi doći na vrata
kao hiljadu puta pre
samo ovaj put se nećemo pred njima
manijački silovito i požudno skinuti
i nećemo se jebati telima
ali ćemo voditi ljubav pogledima
I ćutati ustima
o svemu što smo
bili,
mogli
hteli
i želeli.
Ćutaćemo o godinama,
o prevarama
i ostavljanjima.
Tvojim bežanjima
I mojim čekanjima.
Jednom ćeš mi doći na vrata
i neću te pitati za tvoju decu i brakove
i nećes me pitati za moje pesme i samodestruktivne ratove.
Umesto toga ćutaćemo zajedno
o svemu o čemu bi drugi pričali.
Al’ mi i ovako nikad nismo bili kao drugi.
Zar ne?
I nećemo se dirati
jer umrla su u nama proleća.
Jednom ćeš doći na moja vrata
pred samu zimu života
da ogreješ ohlađenu dušu
gledajući sebe
kako i dalje u mojim očima
izgledaš mlado.
Jednom ćeš doći na moja vrata
koja su trebala biti naša
ali su ostala samo moja
presedeti noć i sa zorom otići.
Jednom ćeš mi reći
“Mogli smo mi sve to mnogo bolje”
i reći ću ti
“Znam tugo moja mogli smo, ali nismo.”
I šteta što nismo.
Jednom ćeš mi doći na vrata
da tišinama odamo počast
nama kakvi smo bili.
Da suzama operemo duše
koje smo jedno drugom isprljali.
Jedne zore zatvoriću za tobom vrata
kao što se zatvaraju vrata
za neželjenim gostom,
Jehovinim svedocima
i dosadnim prodavcima.
Jednog jutra zatvoriću vrata za tobom
Znajući da mi više nikad nećeš
ni doći
ni proći
kroz život.
Izdahnuću sećanja
i udahnuću tugu.
No Comments