Koliko vam se puta desilo da u nečijim rečima nađete spas i svrhu postojanja?
Koliko vam se puta desilo da u tuđim rečima nađete sve ono što niste znali da postoji u vama?
Koliko puta vam se desilo da se zaljubite u zvuk reči dok suština dela govori drugačije?
Ako mi kažete “nikad” znaću da me lažete, i najopasniji i najprepredeniji igrači su su se saplitali ili padali na nečije reči, gubili ili se tražili u njima.
Reči su opasan protivnik ako nisu prave i iskrene. Sa rečima uvek treba biti na oprezu, lako se izgovore, jos lakše pogrešno protumače a teško se povlače.
Reči su alfa I omega. Sa njima se ulazi i sa njima se izlazi iz nečijeg života, zato pažljivo birajte reči.
Tvoje reči su bile moj život.
Tvoje su reči bile tamnica za moju slobodu. U njima sam zatočen od danas do sutra živeo, one su me oživljavale i ubijale, lomile mi i sastavljale kosti.
Tvoje su reči bile tamnica mojoj slobodi u njima sam pronalazio ono što želim da čujem, njima sam se uspavljivao i zbog njih sam se budio.
Tvoje su reči bile tamnica mojoj slobodi u njima sam pronašao utočište od straha, od napuštanja, od ostavljanja, od nevoljenja, od melanholije, od anksioznosti. Tvoje su reči izlečile sve moje bipolarnosti.
Tvoje su reči bile tamnica mojoj slobodi u njih sam se sam uselio, upleo, u njima našao sebe i pored sebe tebe, u njih sam samovoljno ušetao, bacio ključ i dao ti moju slobodu, jer mi koji smo predugo željni sigurnosti uvek zaboravimo da je svaka nesigurnost bolja od sigurnosti tamnice, zatvora, samice, kaveza.
Tvoje su reči bile tamnica za moju slobodu a krila ne rastu nego atrofiraju u skučenim prostorima, morao sam da odletim od tebe da bih mogao da raširim ovaj beskraj od sebe jer sam na tvom ramenu ušuškan pričama i pokriven lažima predugo iluzije sanjao.
Zato ne dolazi mi više sa rečima bezvrednim, dolazi mi sa postupcima vrednim.
Ne širi ruke ka meni, sada kada ti je reči nestalo jer u meni je sve od tvojih laži minirano i samo čeka da eksplodira.
Kažem ti ne širi ruke ka meni kao prema starom znancu, odavno se mi više ne znamo samo duše nam se još istinski iz života u život prepoznaju i jedna za drugu zakovano drže.
I zato ne širi ruke ka meni i molim te ne grli me probudićeš tugu u meni. Destrukcija tvoga dodira dezintegrisaće mene u paramparčad i kako ćes onda sa mnom razbijenim kad ne umeš ni sa mnom celim.
Kažem ti ne grli me, urušiću se kao stara zgrada u tvoj zagrljaj, rasuće se snovi, čežnje, strahovi, ljubavi i strasti kao građevinski materijal mene.
Kažem ti ne grli me, pri bliskom kontaktu tela sa telom utonuće ti moja duša u tvoje grudi jer je navikla da je to njena kuća pa ćeš me nositi ovako ranjenog u grudima kroz godine, vekove i živote.
Kažem ti ne grli me jer ako me jednom zagrliš možda te nikad više neću pustiti.
Kažem ti ne grli me, mogu ti u rukama umreti nosićeš moju smrt na svojim prstima, moj miris u svojim nozdrvama, osećaćeš moje prisustvo u svemu što vidiš i dodirneš, biću ti kob do sudnjeg dana.
Kažem ti ne grli me, molim te, iskipeće na oči sva nadanja od kojih živim, ostaću sa dva klikera ugasle braon boje bez sjaja koji se pomalo gubio i gubio dok se nije skroz izgubio zbog naših grešnih prošlih života.
Kažem ti ne grli me dok mi dolaziš sa grehovima iz prošlog života. Ostavi ih ispred vrata naše sutrašnjice da ih odnesu đubretari tvoje jučerašnjice. Ne, ne dolazi mi sa grehovima iz prošlosti jer u meni odavno nema snage da okajavam tuđe greške ni sa svojima nisam načisto da li sam ih sebi oprostio. Ne, ne dolazi mi sa grehovima iz prošlosti jer združeni grehovi tvoji i grehovi moji stvoriće superoluju, jednu od onih gde dva uragana zajedničkim silama udarnički ruše pred sobom sve, harajući od okeana do okeana od kontinenta do kontinenta ostavljajući pustoš za sobom.
Ne, ne dolazi mi sa grehovima iz prošlog života, ne donosi mi pustoši i razaranja previše smo se puta sravnjivali i izgrađivali da bi još jednu razornu opsadu ove naše ljubavi mogli da podnesemo. Ja više snage za bitke nemam, zato ostavi grehe svoje iz prošlih života i voli me u ovom, jer već u sledećem neće biti vremena za nas, jer ljubav tada glupo moje neće postojati, biće samo reč i ništa više.
Sve pojave će se sagledavati logički I racionalno, imaćemo čipove u glavi, hiperinteligencija nam neće ostaviti prostora za prazne hodove, besmislene razgovore, samotna tugovanja I cežnjiva lutanja. Nećemo imati sex telima jer će dodir biti precenjen, nadraživaćemo moždane sinapse umovima povezanim na internet dok nam tela trunu kilometrima jedna od drugih u nekim zamračenim sobama. Živećemo u virtuelnoj realnosti, nećemo imati potrebe za dodirom, zagrljajem I utehom jer svest ćemo samovoljno programirati da nas ništa ne vređa i ne boli, decu će nam donositi sa fabričkih traka bioinžinjeringom proizvedenu baš po našim uputstvima, majke neće čuti prvi plač deteta niti će dete čuti vrisak svoje majke dok ga u bolu i znoju rađa i konačno nećemo morati da lažemo decu da su ih donele rode jer će ih donositi dronovi pravo na naša vrata. I nećemo osećati bol i nećemo osećati tugu, bes, cežnju, niti strast. Osećaćemo samo ljubav ili bar ono što će se u osvitu novog vremena zvati ljubavlju i bićemo savršena mala utopija.
Zato, kažem ti, ovo je poslednji pokušaj da zajedno budemo jedno dok smo još ranjivi i slabi, dok dodiri još nešto znače a tela znaju da se stapaju i uživaju. Dođi, dok još nije svanulo doba kad će ljubav zaista biti samo reč i ništa više.
No Comments