Posted on 29/10/2021

Pomirenost

Tekstovi

Od kada te nema
više ne volim leto
ručam u krevetu
i ležim
na trpezarijskom stolu
nad mojom utrobom
anksioznost se gosti
pre nego što legne kraj mene
da joj obrišem krv sa usana
i ispričam priču
za laku noć,
jer to dobri očevi rade.
Ne brini,
brinem o njoj
našem produktu spajanja
začetom tvojim odlascima
i porođenoj kao Atina iz Zevsove
tako i ona iz moje glave.

Kada je uspavam
ostanem sam
najsamlji na svetu
jer živih se klonim
njihovi poljupci kao udarci
ostavljaju modrice
na izgriženoj teksturi kože usana
svaku noć posle posla gledam
nerealne ljubavne komedije
da sastružem svakodnevnicu sa beonjača
i svakog jutra
ustajem i telo
naučenim putanjama
na slepo ide
dok ja u sebi
stojim u mestu
jer ja,
ja ne znam ništa o odlascima
ja samo ostajem
i dočekujem
budan mrakove
jer me plaše noći
puno sanjam mrtve
pružaju ruke
pružam ih i ja njima
a na javi
živih se klonim
njihove su ruke
uvek skrštene
dok moje stoje
ispružene
kao oltari
koji dočekuju poklonike
ali poklonika je sve manje
a usamljenih sve više
i plaši me
ravnodušnost
koju čitam
u tuđim pogledima
i kruta odbojnost koju
odaju telima
ljudi se
više
ne okreću ljudima.
Noći dočekujem na Dunavu
u kom utapam svakodnevnicu
mojih dana
jer, voda,
voda nosi sve
do čega mi je stalo.
Jednom će odneti i mene.
Sedim sve više po parkovima
gde pričam sa golubovima
pričam im kako
u snovima
sve češće letim
bez krila
i kako sam
trebao da učim za pilota
bar ne bih glavu
zadivljeno gledajući
u neba iskrivio
nego bi mi oblaci
na tacni bili
a ovako idem
pogleda uprtog u visine
sa očima širom otvorenim
i usnama pred svetom
Bogom
i pred tobom
zatvorenim.
Nemam više šta da pričam,
doktorirao sam
pragmatiku tvojih jezičkih veština,
znam da opišem
u sto reči na jeziku ostavljenih
značenje jedne tvoje tačke.
Tumačeći
i zapisujući tvoje nemosti
stvorio sam
čitav pravac pod nazivom
nemanje tebe
u pokušajima da se otrgnem
ovoj književnosti bola.
Ne znam
ti više ni zvuk imena
ne pamtim
više ni na jeziku
ukus tvog međunožja
samo sopstvene krvi
kojom se hranim
sa izgriženih usana.
Otupele su me
reči,
postupci
i udarci
do te mere
da tražim
najbolnija i najtanja mesta
na teksturi kože
da te tetoviram mastilom na telu
da mi budeš pod kožom
kad mi već ne dodiruješ kožu
i svaki ubod igle
boli kao reč sam
kojom me
sve češće šapatom opisuju
i svaki ubod podseća
da je telo živo
a unutrašnjost mrtva
i samo trajem
ali ne postojim
i ta metafizika postojanja
i jeste tajna velikih
koju pokušavam
da objasnim
svima koji me sažaljivo gledaju
kako tiho
pretiho obitavam
na ovoj kugli
jer me ne razumeju
jer im se ne objašnjavam
jer ih znam
bio sam na njihovom mestu
i znam
da ne možeš
sa srećnim čovekom
pričati jezikom samoće
jer samoća
je prefinjena veština,
u kojoj znaju da plivaju,
opstaju
i traju samo veliki,
oni mali i teški potonu na dno
u talog usamljenosti.
Sve su češća
jutra u kojima
sedim sa sobom
u miru,
više ne vodim
ratove
borbe
i bitke
jer slomio
me je svet
koji nisam uspeo da promenim
a hteo sam.
I sve sam mirniji
i pomireniji
sa sobom kakav sam
i sa svetom kakav je
i ne znam kako da ti
objasnim
koliko samo lepog života
stane u
reč pomirenost.

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply

Back to top
%d bloggers like this: